Večeras se vide 3 svetionika u isto vreme. Dva na Formenteri i jedan na Ibici. Žmirkaju umorno ali uporno.
Savršen, skoro školski primer za utvrđivanje pozicije. Uzimam ručni (peljarski) kompas i očitavam kurs (bearing) pa ucrtavam. Linije se seku u trouglu koji je manji od pola milje. Još nisam zaboravio kako se to radi. Stari sistem uvek nepogrešivo funkcionše.
Po mom mišljenju je jako dobro povremeno proveriti rad modernih elektronskih instrumenata na tradicionalan način, ako ni zbog čega, a onda vežbe radi.
Moderna elektronika, iako pouzdana, sklona kvarovima i greškama pa se ne smemo bezuslovno pouzdati u nju.
U slučaju udara groma čak i u blizini jedrilice verovatnost da će svi elektronski instrumenti (bilo da su uključeni ili ne) crći je veoma velika. Ostali bi bez elektronike i ostaje samo stara pouzdana navigacija, sa kartama, šestarom, kompasom.
Vođenje brodskog dnevnika (log book) je važna stvar kao i poznavanje tradicionalnih navigacionih metoda.
Imam i mali savet. Ako uletite u oluju sa grmljavinom i munjama, upalite motor (čak i kad veoma lepo jedrite). U slučaju udara groma u, ili blizu jedrilice pored spržene elektronike, velika je verovatnoća da ni motor više nećete moći da upalite. Ovako on je upaljen i nastavlja da radi iako ste ostali bez struje (dizelu, osim za paljenje struja uglavnom ne treba).
Noć na Mediteranu.
Pre par sati je vetar potpuno okrenuo i sada nam duva pravo u glavu, srećom slabo. Perkins naše “plavo jedro“ uporno brunda i tera ka cilju sa nekih 5 do 6 čvorova.
Čudna noć. Hiljade zvezda, svetionici u daljini, vidljivost odlična, a horizonta nigde. Negde se izgubio. Planktoni zamiču u brodskoj brazdi pa ti prosto dođe da pogasiš i svetla i motor da ne remetiš taj mir.
Pokušavam da razaznam sazvežđa, ali zvezda ima toliko mnogo da zbunjuju. Gledam u nebo i razmišljam. Ponekad samo bacim pogled ka nepostojećem horizontu da vidim ima li koji brod. Motor prede i uspavljuje. Na sreću noćas nema mnogo vlage pa ne treba olujno odelo, ovako je mnogo prijatnije.
Vetar potpuno prestaje, more se smiruje.
Bonaca.
Takav mir na Mediteranu još nisam doživeo. Polako plovimo i pramac seče crno ulje.
Na površini se ogledaju zvezde. Mešaju svoj otsjaja sa milionima planktona. Na momente izgleda da plovimo po nebu među zvezdama.
U daljini tu i tamo promiče po koji brod.
Mesec još nije izašao, a kada izađe biće to samo žuti zarez na nebu i još jedan odsjaj na vodi. Na glavi mi slušalice vokmena. Večeras su na repertoaru hitovi iz 70tih. Ništa prikladnije.
Tiho pevušim za sebe a milje promiču.
Stigli smo u Kartagenu oko 12 i 30.
Vezani smo u Real Club De Regatas. Iako ima kraljevsko ime nije ni malo kraljevski.
Obična marina i običan svet oko nas.
Grad je tipično španski, a jezik neka mešavina dijalekata. Mislim da ih ni neko ko zna španski nebi razumeo.
Idemo u kafić na pivce, pa tuširanje, pa u krpice.
Sutra ćemo da obilazimo grad u potrazi za internetom, samoposlugom i eventualno nečim zanimljivim.
