Pišu i slikaju
Neli i Neša
Od Fiji-ja do Nove Kaledonije
Napustili smo Novu Kaledoniju pa bi valjalo nešto napisati o njoj. Ali, kao što to obično biva pred ozbiljan put, imali smo milion stvari prečih od pisanja. Tu su bile poslednje kontrole, izrada rute, pa rezervne rute za slučaj da vetar okrene, pregled karata, nabavka hrane (zalihe smo bili sasvim iscrpeli), pranje svega i svačega i konačno odjava. Samo za odjavu je trebalo pola dana jer je trebalo obići carinu, imigraciju i port policiju na tri različita kraja grada.
Novo pomagalo Google Earth
Ovaj put pokušavamo eksperiment. Slike smo poslali unapred a pokušavamo da pišemo na putu. Tekst možemo i preko satelitskog telefona da pošaljemo. Nije problem pisati tokom plovidbe, ali je veliki problem kucati po tastaturi na talasima od preko tri metara (i to ukrštenim) gurajući se nogama ka sedištu da ne padneš, a ne podleći čarima morske bolesti. Trenutno smo na poziciji 17° 32S, 158° 09W. Najnoviji program za vremenske prognoze nam daje sledeće podatke; Vetar 18-20kn iz pravca 118°, značajni talasi: 2.25 m, maksimalni talasi: 3,18m iz pravca 169°; swell: 1.91m iz pravca 147°, vetrovni talasi: 0,96m iz pravca 123°... nije baš idealno za pisanje na kompjuteru. Ali, po malo pisanja svaki dan, dok ne krenu prvi simptomi, blaga mučnina, vrtoglavica, pa beži napolje na bar sat vremena gledanja u horizont. Valjda će tekst stići pre nego što stignemo na odredište.
Prilaz kroz rifove do Noume
Nova Kaledonija nam se nikako nije uklapala u planove, a sada nam je ispala najzgodnija za indonezijsku vizu. Marina Port Mossele je lepa marina sa neverovatno ljubaznim osobljem koje je spremno da pomogne sa stvarima koje su daleko izvan njihove nadležnosti. Imaju neki dogovor sa carinom da obezbede carinski dok, tako da uvek ima mesta za jedrilice koje treba da se prijave i odjave. To praktično znači da vam je osigurano mesto u marini za tri dana, a posle samo ako ima slobodnih mesta.
Važno je biti originalan
Društvo na carinskom doku su uglavnom jedriličari koji se spremaju za prelet do Novog zelanda ili Australije, a to predstavlja posebno stanje. Bob Mc Davitt, glavni meteorolog za Pacifik je nazvao ovu pojavu “the jump craze”, odnosno “zaluđenost prelazom”. Prelaz nije ni malo lak i ako pogrešno odaberete vremenski prozor možete naići na talase od 10m i vetrove od 40-50 čvorova. Treba tempirati polazak tako da stignete između dva polja niskog pritiska koja prolaze u proseku na svakih nedelju dana, a do Novog Zeland treba 8-10 dana. To znači da morate krenuti u trenutku kada neznate kakvo će biti vreme kad se približavate Novom Zelandu.
Razmenjuju se strategije, upoređuju iskustva, pričaju se razne horor price, dogovaraju se zajedničke plovidbe. Na kraju svega, manje znaš nego kad si stigao, jer uvek ima neko da te ubeđuje da tvoja strategija ima ozbilljne mane. U takvoj atmosferi mi smo dočekani kao marsovci. “Indonezija???” kažu u neverici, kao da smo pokušali da ih ubeđujemo u postojanje vilenjaka, i više nam se ne bi ni javljali na doku (nismo u njihovom problemu).
Čast izuzecima, nekim divnim ljudima koje smo sreli.
Madlenin vodopad
Nova Kaledonija je Francuska prekomorska teritorija. Malo ćoše Evrope u sred Pacifika o kojoj ipak imamo što šta da komentarišemo. Prvih dana kada smo stigli bilo nam je zanimljivo posmatrati ovu novu kombinaciju ljudi. Melanežani, Francuzi i Polinežani i naravno po koji Kinez. Ovde su Melanežani obučeni u najnoviju modu, ili rasta dredloke, ili kapuljače. Pojavom, poneki čak izgleda i preteće, ali kada ih pogledate malo bolje, to je onaj isti blagonakloni narod kao u Fidžiju. Nažalost, u Novoj Kaledoniji, nije tako lako upoznati ljude. Svako ide nekim svojim poslom. Kakva transformacija.
Kujna - zimska i letnja
Glavni grad, Noumea, je vrlo savremen grad po evropskim standardima gde živi dve trećine stanovništva zemlje. Uredan i picnut, ima dobre puteve, lepe, očuvane kuće, butike sa modernom odećom, prodavnice u kojima može da se nabavi sve što poželite. Jedino što fali je neko, bilo kakvo, obeležje Melanežanske - Kanak kulture. Životni standard je tačno 10 puta viši nego na Fidžiju. Pa ipak Kanaci (Melanežani) se bune. Traže nezavisnost. Malo je teško shvatiti dok se ne zakopa po istoriji.
Debatni klub
Kanaci (Melanežani) su bili većinsko stanovnistvo uz nešto malo Polinežana kada je stigao kapetan Kuk tokom svog drugog putovanja 1774. godine. On je ostrvima dao ime Nova Kaledonija jer su ga pejzaži podsećali na Škotsku. Kontakti sa Novom Kaledonijom postaju nešto češći tek nakon 1840. godine kada je otkriveno Sandalovo drvo.
Bez imuniteta, Kanaci su umirali od bolesti koje su donosili Evropski trgovci. Nakon sto je sandalova trgovina propala, zamenjena je vrlo unosnom trgovinom robljem. Kanaci su prodavani da rade na plantažama šećerne trske u Fidžiju i Australiji.
Ja bi da se družim
24. septembra 1853.g. Francuska prisvaja Novu Kaledoniju, koja ubrzo postaje zatvorska kolonija u koju je poslato nekih 22.000 criminalaca i političkih zatvorenika.
Tokom devedesetih godina se razvio vrlo ozbiljan pokret za nezavisnost koji je prekinut ubistvom vođe pokreta, ali i ozbiljnim ustupcima i obećanjem francuske vlade da će se održati referendum za nezavisnost 2014. godine. Problem je što Kanaci nisu više u većini i to mahom kao posledica Francuske kolonializacije. Danas na Novoj Kaledoniji živi nešto ispod 250.000 stanovnika od čega su svega 34% Kanaci, što je još uvek daleko manje nego što ih je bilo kada su stigli prvi Evropljani.
Mwa Ka
Da obeleže pomirenje i 24. septembar podignut je Mwa ka, veličanstveni 12m visok totem. Podizanje Mwa- ka je bio način da se simbolično zakopa prošlost i sva patnja povezana sa francuskom kolonializacijom i preokrene ono što je nekada bilo povod za tugovanje u dan za proslavu Kanak identiteta i nove multietničke zajednice Kaledonije.
Mwa - Ka znači “dom čovečanstva“ i predstavlja kuću gde se održavaju rasprave. Postavljen je na pirogi sa dva trupa i predstavlja njegov jarbol i centralni stub (case) plemena. Na kraju piroge se nalazi kormilar koji upravlja Mwa - Ka samo napred.
Mwa - Ka kormilar
Mwa - Ka je uredno postavljen a oko parka je posađena živa ograda koja je pažljivo negovana dok nije sasvim sakrila parkić u kojem se nalazi Mwa ka i gde se održavaju rasprave.
Na trgu odmah pored Mwa ka, u okviru proslave 24. septembra ove godine, izniklo je osam tradicionalnih kuća koliko ima i glavnih plemena. Proslava je uveliko prošla, ali kuće su ostale. Pa su polako počeli da ih zazidavaju i pretvaraju u malo trajnije objekte. Kanaci iz tih plemena se smenjuju u čuvanju kuća i u njima žive. Prave raznorazne predmete od drveta u duborezu i sve se to polako ali sigurno pretvara u mali Kanak zanatski centar. Lokalni Francuzi su zabrinuti ali ne smeju ništa da urade, ni da kažu, da ne bi bili optuženi za diskriminaciju. Po malo se pribojavaju i izbegavaju trg, naročito noću.
Mi smo naravno tamo bili i slatko se ispričali sa Kanacima. „Dali su nam trg u znak prmirenja, ali sada moramo u našoj zemlji da tražimo dozvolu da se tu okupljamo. Mwa Ka je spiritualni centar Kanaka. I mi ćemo ostati. Treba ljudi da vide našu kulturu.“
Na to, Francizi kazu da se Kanak kultura može videti u muzejima gde već postoje tradicionalne kuće.
„Ali naša kultura nije za muzej! Ona je još živa! Ne možete Vi da prodajete našu kulturu u muzejima.“
Kanak duborezi
Ukratko, Kanaci se bune da su im Francuzi oduzeli kulturu, postavili svoja društvena pravila i nametnuli svoje zakone u njihovoj zemlji. Kanaci se bune i da su Francuzi doneli alkohol i drogu „ Ko se ne uklopi u nova društvena pravila dobiće lepo socijalno da ćuti, a alkohol i drogu za utehu“.
U svakom slučaju 2014. g. se održava referendum za nezavisnost, a u međuvremenu francuska mornarica u saradnji sa američkom mornaricom održava vojne vežbe sa temom podela Nove Kaledonije.
Sa druge strane grada, na trgu kokosa održavaju se polinežanski dani. Tri dana igre i plesa, takmičenja i revija u kojima smo uživali. Veliki priliv Polinežana je doprineo da njih ima nešto ispod četvrtine stanovništva Nove Kaledonije. Iznova zaključujemo da Polinežanke imaju ubedljivo najatraktivniji ples celog Pacifika. Ali, kad su muški plesovi u pitanju, nismo impresionirani.
Ulaz u park
Krenuli smo prema nacionalnom parku Yati da malo osmotrimo kako izgleda život izvan Noumee. Nažalost na putu od 80km nismo videli ni jednu jedinu kuću. Znali smo da 70% Stanovništva živi u Noumei, a da ostatak živi mahom na severu zemlje, ali nismo bili sasvim spremni na ovoliku pustoš.
Isušeno jezero Yate
Kažu da Nova Kaledonija ima bezbroj endemskih vrsta biljaka. Ali za nas, šikara je šikara. Prosudite sami.
Makija južne Kaledonije
Da budemo pošteni, sever i istok velikog ostrva je mnogo lepši, kao i Isle de pines (ostrvo pinija) za koji kažu da je raj na zemlji, ali za sve to nismo imali vremena.
Jezero Yate
U ovim predelima živi i novokaledonijski gavran. To je onaj gavran o kojem ste sigurno čuli, koji je poznat zbog neverovatne inteligencije i sposobnosti da pravi oruđe da bi rešavao probleme tj. pravi oruđe od novih nepoznatih materijla, unapređuje oruđe itd. To je jedina životinja, osim ljudi, koja pravi novo oruđe modifikacijom postojećeg i prenosi znanje na druge gavrane. Sve u svemu novokaledonijski gavran pravi najkompleksnija oruđa od svih životinja. Gavran ko gavran, trčka okolo, svađa se oko hrane, galami i ni po čemu se na izgled ne razlikuje od naših gavrana.
Usputni pejsaž
Pošto je Nova Kaledonija vrlo dugačko ostrvo (preko 400km), osmislili smo da krenemo polako uz obalu, od sidrišta do sidrišta i da tu malo bolje upoznamo život Kanaka. To se nije pokazalo kao najbolja ideja. Osim što je zanimljivo jedrenje unutar rifova između ostrva koja podsećaju na Kornate, samo veće, više i mnogo brojnije i dalje je sve vrlo pusto. Tu i tamo po koja izolovana kuća i uvek prisutna šikara. Na sidrištima vetar duva preko i oko golih brda, brod se cima na sidru, struje vuku na sve strane, a dno ne drži najbolje. Posle druge noći odustali smo i okrenuli brod prema Torres streit-u.
Vetar pao, talasi se smirili i eto mi završismo tekst.
Pozdrav,
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 03. decembar 2012.