Pišu i slikaju
Neli i Neša
Evo stigli smo u Novu Kaledoniju. BašJako je zaplovio posle dužeg vremena i doveo nas do Numee, u jedan mali ćošak Evrope u sred Pacifika.
Ali da se vratimo malo unazad i u najkraćim crtama ispričamo šta se dešalavo poslednjih nekoliko meseci.
Tu smo jedno deset puta menjali planove u zavisnosti od vetrova i birokratije, pozdravili se bezbroj puta sa društvom, dočekali “SY Mediteraneo“ sa Stefanom i Slavom, sa kojima smo se jako lepo družili prošle godine, a ove još bolje, dočekali „SY Aluna“ sa kojim smo se družili na Markezama, ispratili „SY Kell“ i mnoge druge, obišli julske festivale, popravili što se popraviti može, zakrpili koncem i konopcem ono što je trebalo ostavili za Vuda marinu, otišli da se odjavimo...
“Ne možete da idete.“ kaže carinik.
„Kako, zašto?!“ pitam.
„Pa niste podigli paket iz pošte! Budite u pošti sutra ujutro izmežu 11:00 i 13:00.“
Sa iznenađenjem, nevoljno pristajemo da još jedan dan odložimo polazak, jer smo već primili sve što smo naručili. U pošti nas čeka US$ 2.500 vredna kopča, koju nismo naručili. Bili smo poslali upit za cenu i onda javili da odustajemo. Hmmmm! Zgrabili smo je i otišli da se odjavimo. Posle čemo da vidimo šta ćemo sa njom.
Sutradan, ranom zorom, odvezali smo se sa muringa i krenuli.
Stigli smo do izlaza iz sidrišta... 300 m, dali malo jači gas, motor je počeo da trese, pa lupa, nazad na muring! Pa zašto sad to kad je to popravljeno !?!?MDNL!!. Je li moguće da ne možemo da napustimo Savu savu?
“Pa mi ne želimo da odete!“ Kaže zagonetno majstor Leon sutradan, kad je došao da ponovi centriranje motora. Opet probna vožnja. Sve izgleda ok...
17. jula ujutro napustili smo Savu Savu (krišom, bez pozdravljanja, da opet ne ureknemo), nismo se okrenuli kad je motor počeo opet da lupa, niti kad je skliznuo lanac sa vinča za sidro. Rutu od 150 Nm smo podelili na 5-7 dana. Plovimo danju kroz rifove do zgodnog sidrišta, kojih ima puno usput. Valja ući u sidrište i sidriti se po danu dok se još vide rifovi. Karte nisu precizne, pa plovimo po ruti koju smo napravili na osnovu waypointa koje smo dobili od Kurlija. Vetrovi su blagi. Unutar grebena nema talasa pa je jedrenje jako prijatno. Problem je jedino što nema opuštanja, jer kurs treba menjati često i vetrovi duvaju oko planina pa svako malo menjaju pravac.
Ruta kroz grebene
Dodatno pomagalo koje testiramo je korišćenje Google Earth-a za navigaciju. Postoji mali programčić GE2Kap koji omogućava da se slika sa Google earth-a konvertuje u vektorsku sliku koju prepoznaje “Open CPN“ - naš navigacioni program. Program je dosta jednostavan za upotrebu pa smo napravili GE slike svih sidrišta usput i svih prolaza kroz grebene. Prostim klikom miša prelazimo sa navigacione karte na Google earth kartu i nazad. Na Google earthu se lepo vide svi rifovi i dosta elegantno može da se navigava kroz njih i kad je svetlost slaba. Radi fantastično! To je budućnost navigacije. Mogli bi da plovimo i noću kroz rifove, samo kad bi kompjuteri bili malo stabilniji.
Ušuškani Coconut-point
Plovimo južnom stranom ostrva Vanua Levu, prolazimo Nasonisoni pasaž sa lakoćom i sidrimo se u zalivu kod Raviravi. Drugi dan plovimo do Nabouvalu (Coconut point), mali ušuškani lučki gradić, gde je sidrište malo izloženo JI vetru, koji srećom ne prelazi 20 čvorova. Sutradan napuštamo zaštitu grebena i ulazimo u Bligh waters da bi prešli do velikog ostrva Vitu levu. Sidrimo se u zalivu između kopna i ostrva Nanaira i Dolfin Island. Tu je zaista zanimljivo jer su sa svih strana brda. Ne znajući šta je gde, vezujemo gumenjak na Dolfin Island da se raspitamo.
Ljubazan domaćin nam pokazuje Dolfin Island
„Ovo je privatno ostrvo, ali slobodno obiđite jer trenutno nema gostiju... mogu i da vam pokažem!“ kaze ljubazan domaćin. Ostrvo ima svega četiri kolibe (burea), dve su sasvim otvorene.
Dolphin Island
Cena po sobi za noć je prava sitnica, NZ$7.500, ali ako zakupite sve četiri kolibe, dobićete znatan popust, pa celo ostrvo izađe na „svega“ NY$12.000/noć za 8 osoba (ima više onih koji brinu o ostrvu nego gostiju). Tako smo i mi, sasvim slučajno, proveli popodne na jednom od luksuznijih kutaka ovog sveta.
Plaža na Dolphin Island
Te noći je zaduvalo žestoko. Vetar je duvao preko 30 čvorova pa smo dežurali celu noć i sutradan. Sve smo imali utisak da vetar dobija snagu oko malog brda iza kojega se kao krijemo, ali smo sutradan čuli da je vetar išao i do 55 čvorova i da su neke jedrilice oštećene. Ipak smo dobro prošli.
Kad je vetar opao, krenuli smo dalje uz zapadnu obalu Vitu Levu do sidrišta kod gradića Ba. Dan je tmuran, sve je sivo. Srećni smo da imamo ucrtanu rutu i GE karte, jer bez njih, po ovakvom vremenu, ne bi mogli da plovimo kroz rifove. Čudan je to osećaj. Oko tebe je sve sivo, ali znaš da su tu negde rifovi koji su oštetili ne mali broj jedrilica. Zastrašujuće! A onda pogledaš na kompjuter i sve ih vidiš, kao da gledaš sa vrha jarbola po najvedrijem danu.
Srećemo Briana - Pokušajte da razaznate gde su rifovi
Do te iste uvale su doplovili Brian i Rita sa jedrilice Antares koji su se vraćali od Vude do Savu savua. Baš smo se obradovali jer smo mislili da se nećemo pozdraviti s njima.
Saweni bay
Sledeće sidrenje je Saweni bay. Božanstvena uvala. Dok plovimo razmišljamo kako je ovo pravo uživanje. Plovi se između stotina ostrva, od glavnih velikih, do onih sa jednim drvetom. Kako plovite pejsaž se menja: od blagih Savusavu brda, do prašume, do plodnih polja Viti levu, pa do isušenih brda.
Ostrva od svake sorte
Dok plovimo pitamo se zašto bi iko napustio Fidži, a da ne mora? Ali, sledeća stanica je Vuda Marina. Dosta je bilo uživanja, nazad na posao.
Moramo da vam ispričamo epilog o maci Tvigi. To je ona povređena maca koji smo uzeli na čuvanje. Posle jedno nedelju dana predali smo je Kurliju, jer on živi u kući na vodi, pa ima više prostora. Tad su rane već bile zalečene ali još nije koristila nogu. Koliko god da nam je bilo drago da imamo mezimca na brodu, toliko nam je bilo i olakšanje kad smo je predali dalje. Mali je prostor na jedrilici u kojem treba i nešto da se radi... alat na sve strane... a maca nije sasvim istrenirana. Što je najgore, maca izgleda nema osećaj za strah pa se ne sklanja od nogu ni posle nekoliko gaženja.
Uglavnom, stigla je Kurlijeva porodica iz Amerike, sin, snaja i unuci. Svi su se odmah zaljubili u umiljatu narav mace Tvigi i vrlo brzo shvatili da ne mogu više bez nje. Krenuli su da se raspituju o proceduri za imigraciju (izgleda da je jednostavnija nego za ljude). Nisu se dali obeshrabriti dužinom spiska i polako štiklirali jedno po jedno. Mala Tvigi, koju smo pokupili polu mrtvu, strepeli za njen život, šetali od jedrilice do jedrilice tokom oporavka i tražili stalan dom na Fidžiju, je našla porodicu da je usvoji i emigrirala je za Ameriku.
Planirali smo mesec dana posla, a ostali smo cela dva u pakleno vrućoj Vuda marini. Sad shvatamo uzrečicu iskusnih tropskih kruzera „ako se koristi pokvariće se, ako se ne koristi istruliće“.
Vuda point Marina
Evo primera kako se zakomplikuju stvari.
Već neko vreme primećujemo da nam VHF radio ne radi kako valja. Ne uzimamo problem tako ozbiljno jer svakodnevno kontaktiramo jedrilice u sidrištu koje dobro čujemo. Pred jedan od planirahih polazaka iz Savu Savua testirali smo VHF i shvatili da ima domet svega 1-2 milje. Onda malo radi dobro, pa opet ne radi.
Menjamo kabl jer smo pre dve godine menjali antenu, sve radi kako treba, ali sutradan VHF ništa bolje ne radi. Logično, preradili smo sve kontakte, odneli radio do komšije i testirali/prikačili ga kod njega. Radi. Nakon silnih eliminacija sve je ukazivalo na antenu, hajde opet lagano na jarbol da vratimo onu staru koje je izgleda ipak ispravna. Konačno radi sve kako treba!
Kako antena tako brzo da strada, pitaćete! E pa setite se onih fregata ptica koje su vukle antenu negde pred Nuku hivu. Izgleda da su uspele da oštete antenu. Našli smo jednu malu pukotinu po sredini iz koje je curela voda. To je jedino moguće objašnjenje. A bilo nam je tako zanimljivo dok su se ptice igrale sa antenom.
Posle zalaska
Ponovo centriranje motora je pokazalo da nije samo to u pitanju. Ceo osovinski vod (to jest cev kroz koju prolazi osovina) se pomera i na spoju sa skegom curka voda u brod. To je već ozbiljan problem. Ako tu nešto pukne - eto mora u brodu. Cev ne može da se odvrne, ni izvadi, pa na red dolazi epoksi koji ušpricavam sa špricem, malo po malo, jer je pukotina jako mala, a to trajeee.
Sidrenom vinču nema spasa (delovi za popravku bi koštali skoro kao ceo vinč), a izvlačiti sidro od 30 kila i 80 metara lanca na ruke sa 20 metara dubine i po vetru... Šta je tu je, naručujemo novi. Novi stiže iz Amerike, nije potpuno isti, menjamo bazu vinča, plastificiramo, epoksiramo, farbamo, provlačimo nove kablove - stari su suviše tanki...
Baterije nam već duže zadaju problema. Napune se dobro, ali im voltaža brzo opada. Pokušavam ekvilizaciju (čitaj namerno prepunjavanje, tj. kuvanje baterija da im skinem sulfatizaciju) ali ne pomaže puno.
Na red dolazi internet. Saznati gde na Fidžiju mogu da se nabave dobre dip sajkl, marin baterije. Proverene firme ne dolaze u obzir jer im je cena od 600 do 800 dolara po komadu. Saznajemo da na Fidžiju postoji fabrika koja pravi akumulatore. Kakvi su? hoće li da traju??? Rade ih po japanskim standardima, sad već lakše dišemo. Ako valjaju Japancima valjda su OK. Cena jako prihvatljiva oko 200 dolara po komadu. I eto dobismo nove baterije.
U Savu Savu sam popravio jednu stranu, ali hajde de pogledam i drugu. Istih su godina, pa ko zna.
Naravno, kad sam malo zagrebao šrafcigerom eto rupe. Pravim nove račve, pa epoksi, pa plastificiranje pa... Pitam se kako bi dalje da ne možemo skoro sve sami da popravimo.
Po malo nas je hvatao očaj kad pogledamo spisak radova. Precrtamo dve stavke, a dodamo 3, pa tako u nedogled. Onda smo rešili da se utešimo i gledamo šta smo sve do sada uradili. Tako je već bolje...
Usputni pejsaži
Na red je došla i vodena linija, pa antivegetativna boja. I tu ispade problem. Cena International boje koju smo koristili i kojom smo bili zadovoljni je ogromna. Zašto, niko ne zna. Teraju te da kupiš u radnji u marini, iako ima prodavnica pretstavnika Internationala u gradu gde je sve duplo jeftinije. Nešto mućkaju. Neli skroz besna kreće u okršaj. Šalje mailove u Australiju, zivka telefonom i posle par dana rezultat je da su spustili cenu za dobrih 30 posto. Bravo za nas!
U pauzama napravismo i lakirasmo nova vrata za brod, promenismo sunđer na sedištu u salonu, zakrpismo dodžer i još što šta.
Dok smo bili napolju na suvom, krenula da radi kaljužna pumpa (mislim da smo bili jedini brod na svetu kome radi pumpa na suvom). Ispostavilo se da nam već po ko zna koji put curi glavni (fleksibilni) tank za vodu. Montirali smo novi rezervoar za vodu (vucaramo ga već 2 godine po brodu i nikako da nađemo vremena da ga montiramo).
Da rezimiramo: ostali smo u Fidžiju skoro 20 meseci, iskoristili sve mogućnosti boravka, upoznali puno dobrog sveta, lepo se družili sa lokalcima, štošta naučili, ali vreme nam je bilo da se krene dalje.
Idemo ka Indoneziji, ali su nam naši pasoši opet problem.
Treba otići negde gde nam ne treba viza, a gde ima ambasada Indonezije, a da nam je usput!!!. (Najzgodnije bi bilo u Papui u Port Moresbiju, ili Vanuatuu, ali nam i za tamo treba viza unapred).
Potrebno je imati unapred indonezijski CAIT- čitaj kruzing permit, pa moraš naći agenta. Isto je i sa vizom, ako dođeš bez, dobiješ vizu na samo 30 dana, koja se ne produžava, a Indonezija velika, ima puno da se vidi. Ima mogućnost da se dobije “Sponsor- cultural” viza ( i za to ti treba agent i pozivno pismo sponzora) koja može da traje do 6 meseci i može da se produži.
Sve u svemu sa Cultural vizom i CAIT-om možeš da ostaneš skoro koliko hoćes (može sve da se produži, doduše košta, ali ako hoćeš možeš).
Sredili smo sve sa papirima i sa agentom, platili i sada čekamo dokumenta.
Imamo vizu za Australiju, ali je malo daleko i sprema se ciklon sezona (ne bi smeli da zaglavimo iz bilo kog razloga u Australiji, jer bi morali da sačekamo da prođe sezona Ciklona i bankrotirali bi skroz, zbog cena), pa odlučismo za Novu Kaldoniju.
Tura od oko 750 NM do Nove Kaledonije, ukršteno more, vetar jak, pilot zeza, pa smo morali da ga menjamo (srećom imamo rezervni). Proveli smo skoro 2 dana u zaustavnmom (hove to) položaju da ne mučimo i sebe i brod. Da bi se prišlo Numei, glavnom gradu Nove Kladonije, plovi se 40 NM između ostrva i rifova ili 140 NM okolo. Mi smo odabrali put kroz rifove jer je ovo je francusko ostrvo gde su karte precizne i svi rifovi odlično obeleženi.
Havana passage - Nova Kaledonija
Uglavnom stigli smo OK. Marina port Mossela, lepo, lako, francuski birokrati OK, ne treba nam viza jer smo na beloj Šengen listi za EU.
Nova Kaledonija je potpuno drugačija od ostalih pacifičkih ostrva koja videsmo. Ima puno borovine pa miriše na milje od obale (kao Istra ili srednja Dalmacija), a oko borova palme - fantastična kombinacija. A i klima je malo suvlja nego Fidži, pa ću valjda da razmrdam koske (skroz sam zarđao od vlage).
Borovina se oseća na daleko
A tek klopa… francuski bageti, sirevi razni, salame… ako ovako nastavimo ima da se podgojimo. Na sreću nećemo ostati dovoljno dugo.
Cene su povisoke, skoro kao u Evropi i malo preko, ali svugde je skupo posle Fidžija.
Sada malo odsoljavamo brod, pravimo spisak šta sve treba da obavimo, popravimo, nabavimo itd. Dok čekamo papire za indonezijsku vizu i CAIT malo ćemo i da obilazimo (ovde se konačno vozi pravom stranom).
Abientot
Neša i Neli
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 24. oktobar 2012.