Pišu i slikaju
Neli i Neša
Pred zoru
Iz Beograda za Beč, iz Beča za Cirih, iz Ciriha za Seul, a na svakom aerodromu gledamo prognoze jer iz Fidžija stižu vesti o poplavama, a još se tu negde formira i zakasneli uragan. U Beču smo lepo pitali Korean air “a šta ako uragan krene na Fidži?”
“To će u Seulu odlučivati” kaže ljubazna službenica.
Doleteli smo do Seula i nekoliko sati lutali aerodromom diveći se čistoći, efikasnosti i nekoj tradicionalnoj procesiji koja se odvijala pred nama. Svaki čas smo gledali prognozu, pa u neverici u tablu sa letovima, koja je još uvek prikazivala da let broj 602 kreće u 18:40 za Fidži. Pola sata pre zakazanog polaska, aviona još nije bilo, pa smo svi džumle krenuli do šaltera za informacije.
Procesuja na aerodromu
“Pa let za Fidži je otkazan. Tamo su velike poplave… Most se srušio… ide uragan. Predlažemo da se vratite kući… Ne zna se kad će aerodrom proraditi. Korean Air plaća samo jednu noć…
“A kako da se vratimo kući?” pitali smo.
Službenica je pogledala karte, videla da smo u povratku i tiho, tiho, promumljala “pa morali bi ste da kupite drugu kartu… …dodjite ovde sutra u jedan pa ćemo videti.”
Korean Air nas je smestio u hotel, u Hyatt Regency, fala bogu o njihovom trošku sa plaćenom večerom, doručkom i ručkom… i to kakvim!
Uragan je u poslednjem trenutku skrenuo prema jugu. Na svu sreću, jer ne smemo ni da pomislimo šta bi se desilo da je i uragan udario poplavama razoreno ostrvo Viti Levu, a mi zaglavili u Koreji… sa cenama hotela… Ali aerodrom u Fidžiju je otvoren pa smo već sutradan poleteli.
Na drugoj strani sveta
Kad smo stigli, voda se već povukla, ali prizor nije bio lep. Izmedju Nadija (aerodroma) i glavnog grada Suve, poplave su odnele sve pred sobom, mostovi srušeni ili oštećeni, putevi odneseni, drveće na putu, mrtva stoka kraj puta... ljudi izneli nameštaj i stvari iz kuća na put da se suše, lopataju blato iz kuća…
Autobusi nisu vozili jer je od mosta ostalo samo pola trake, pa smo tih 300km išli mini busom.
LELE kako je tip vozio, kao u Kalkuti! Poplaveli nam zglobovi na rukama od držanja da se ne tumbamo po busu.
Proveli smo vreme do polaska ferija u jaht klubu u Suvi, samo što nismo zaspali u foteljama u kafani.
Pa onda noćni trajekt i konačno stigosmo u naš Savu Savu, gde poplava nije ni bilo. Dočekala su nas poznata lica, prijatelji Fidžijanci i jedriličari. Život usporen, jednostavan, bez stresa.
Tužna sudbina jedrilice Oblio
Naravoučenije: sa plinom pažljivo (kad se ne koristi obavezno zatvarati bocu), bocu držati u specijalnom odeljku na palubi - nikako u brodu (plin je teži od vazduha, pa se kao voda, sliva na dole, u kaljužu, gde se taloži, a onda je dosta i najmanje varnica). Plinska creva menjati čim se primeti bilo kakva promena (ispucala, promenila boju, postal krta itd. Najbolje jednom godišnje - nisu skupa a mirnije se spava), električne instalacije što češće proveravati, sve što je sumljivo popravljati (svaka korozija povećava otpor, dolazi do pregrevanja kablova i kontakata a sa time i moguće paljevine), protiv požarne propise ne uzimati olako, napunjene i ispravne PP boce proveravati i držati pri ruci. |
Ovde nas je dočekala i jedna tužna vest. Jedrilica “Oblio” se pre par dana zapalila. Ostali jedriličari su pokušali da pomognu. Anatoli sa jedrilice “Pappy” je uspeo da razvali bokaportu i izvuče muža Šona. Brajan ga je odvukao do obale i predao hitnoj pomoći. Nažalost, nije im bilo pomoći. Oba člana posade su poginula.
Po podacima osiguravajućih kuća najviše 100-procentnih šteta na brodovima je od vatre (plin, nafta, instalacije). Negde oko 90% od svih odštetnih zahteva, dok na štete od nasukavanja ide samo par procenata !!!
Brod smo zatekli u haosu, što je sasvim uobičajeno kad ga ostaviš u tropima. Sve smrdi, budjavo, korodiralo... konopi zeleni. U krmenoj kabini smo izgleda gajili penicilin. Sledeći put ako ostavljamo brod, pokušaćemo da posadimo gljive. Možda nešto i zaradimo.
Ne znamo odakle da krenemo sa poslom. Sve mora da se vadi i pere. Ne možemo da se raspakujemo tri dana jer sve police treba prvo dezinfikovati, sve stvari oprati.
Srećom zbog vremenske razlike ležemo da spavamo oko 6 uveče, pa se budimo pred zoru i možemo da obavimo dosta posla pre nego što postane pretoplo.
Odmah smo primetili da brod leži nisko u vodi, ali je trebalo vremena dok nismo raskrčili stvari koje smo uredno odložili u krmenoj kabini. Tu su bila sva jedra, gumenjak, radar reflektor, tende, dodžer-spray hood, konopi i još što šta. Sve to smo bili skinuli da ne pruža otpor vetru ako Savu Savu udari uragan. A kad smo konačno stigli do podova imali smo šta da vidimo. Bilo je negde preko 300 litara vode ispod podova u krmenoj kabini. Jel to negde primamo morsku vodu ili je slatka?
Pogodite šta je bilo u posudi za kafu???
Za Uskrs Planters klub je organizovao zabavu. Prva igra: trka bili- bilija (izgovara se m-bili, m-bili). To je trka na onim splavovima od bambusa (koje lokalci koriste kao prevozno sredstvo do obližnjeg ostrva), do bove i nazad. Ekipe se sastoje od tri žene i jednog kralja, ili tri muškarca i jedne kraljice. Kralj i kraljica ne smeju ništa da rade osim da navijaju, igraju i bodre ekipu.
Kraljica sme samo da igra i bodri ekipu
Mi smo se hrabro prijavili da učestvujemo sa drugim jedriličarima u trci. Nismo imali pojma u šta se upuštamo. Osim što splav ne bude sasvim iznad vode pod težinom 4 člana posade, nije lako održavati ravnotežu, a tek okrenuti bili-bili.
Hrabro smo krenuli
Pošto je bili - bili teško okrenuti, posada se okrene kad splav prodje bovu (pramac postaje krma), a kralj, odnosno kraljica, treba nekako da preskoče preko svojih članova posade i zauzme poziciju na čelu Bili-bilija. Lokalci su za kraljeve i kraljice birali decu ili bar sitne devojke. A mi?!?!?
Fidžijanci za kraljicu biraju decu
Da, Da! Bilo je padanja u vodu. Bili smo ubedljivo poslednji! Veslanje na splavu je definitivno nešto što se uči. Ali smo se mnogo lepo zabavljali... I dobili utešnu nagradu za najboljeg kralja!!!
Bilo je i padanja
Posle je organizovana trka “Kokonat” kraba. Prodavali su srećke za krabe. Krabe, koje su obeležene brojevima, izbačene su iz kofe na sred “krabo-droma” (na pod na kome je nacrtan krug kredom) i krenuli kud koji mili moji. Na opšte iznenadjenje svih, a na naše oduševljenje, kraba jednog našeg jedriličara je prva i jedina došla do linije i prešla je. Opet nagrada!
Sve u svemu uspešan dan za jedriličare.
Iskustvo!
Tek kada smo malo doveli brod u red, mogli smo da se pozabavimo sistemima i da sad napravimo kreativno/radni haos:
- za početak frižider nije radio kako treba - uspeli da ga osposobimo...
- watermaker pušta vodu – čekamo delove…
- ventili na motoru se čuju - imamo preča posla,
- osovina na motoru za dingi sasvim zaribala - popravili…
- wc curi - zamenili semeringe,
- konstatovali da primamo i morsku i slatku vodu negde u krmenoj kabini - UFFF!!!
Odvod vode iz kokpita, koji izlazi ispod vodene linije je sasvim istrulio (uplastificirana mesingana cev). Stavili smo čep dole, pa čep gore i krenuli u popravku, koja se inače nikako ne radi na vodi (ako nešto krne po zlu eto mora u brodu…). Moramo tako kad ovde nema mogućnosti za izvlačenje broda.
Slatka voda u krmenoj kabini je od kiše, a gde ulazi?
Skidamo plafon, Neli sedi u kabini a ja pljuskam vodu iz kofe po krovu. “Evo curi ovde” viče Neli. “pa i ovde i još tu i još …”. Uglavnom nekako nadjosmo gde sve curka.
To curkanje rešavamo tako da stavljamo ceradu preko cele kabine, imamo momentalno preča posla tj. odvod iz kok-pita.
Jedrilice zaista ne vole da su ostavljene.
Po ko zna koji put se potvrdilo pravilo da je srž krstarenja - popravljanje broda na egzotičnim mestima.
Malo nas teši činjenica da ama svaki brod na sidrištu ima neki problem da reši i projekat u toku. Sedenje u jaht-klubu se vrlo često svodi na razmenu iskustava ili: “da li ko zna kako da ovo rešimo i popravimo???” Na svu sreću jedriličari su uglavnom svi spretni, svašta znaju i spremni su da pomognu, tako da se uglavnom pronadje rešenje za svakog.
Pobednici prolaze cilj
U pauzama radova i izmedju pljuskova se lepo družimo i zabavljamo.
Subotom igramo “Ž, de bull”, po dalmatinski - balote. Svako ima svoje 3 metalne kugle i svi bacamo da budemo što bliže ciljnoj kugli (malena žuta). Dozvoljeno je da se tudje kugle oteraju dalje ili da se zvekne ciljna i otera, tako da se rezultat ne zna skoro do kraja. A šta sve matori ljudi rade da pobede, to je tek čudo. Varaju, ne mere pošteno, bacaju ciljnu kuglu u žbunje, blato, travu… (naročito interesantno posle kiše, kad je teren pod vodom i blato frca na sve strane). Uglavnom opšta smejurija i zabava!
Izgleda da se pljusak koji traje već tri dana smanjuje, pa ćemo (ako reši da stane) moći da nastavimo sa plastificiranjem odvoda iz kokpita.
Zora
Puno pozdrava i BULA VINAKA sa Fidžija
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 23. april 2012.