Pišu i slikaju
Neša i Neli
Približavamo se Samoi, luci i mestu Pago Pago. Zaobilazimo plastične čaše i flaše iz raznih restorana brze hrane koje plutaju okeanom. Dobrodošli u razvijenu Samou. Za američku Samou peljari kažu: kako lepo ostrvo, a kako prljava luka. Možemo samo da potvrdimo.
Po američkom sistemu ovde su prodavnice razbacane na sve strane, po celom ostrvu. A mi smo gladni prodavnica. Sve nam fali jer poslednjih 8 meseci boravimo na ostrvima gde imaju samo komšijske piljarnice. Srećom postoje mali autobusi koji koštaju svega jedan dolar za bilo koju destinaciju. Autobusi su prepravljeni pikapovi ili veliki džipovi, kojima je skinuta kabina, pojačana šasija i dodata nova kabina za putnike sa drvenim klupicama. Svaki je ofarban i okićen na svoj način, šaren, a unutra trešti muzika, a samo što se ne raspadne.
Ipak udaljenost znači da ćete obići maksimum dve prodavnice u jednom danu. Pri tome busovi staju svaki čas kad god putnici zatraže ili zalutaju sa puta da nekog dovezu do kuće. Vraća mi se stara frustracija iz Amerike. Koliko vremena se izgubi jureći od prodavnice do prodavnice. Dobro, ovde ipak može nešto i da se kupi. Ima puno brodova ribara pa i prodavnica. To što ne može da se kupi ništa od onog što nama treba je stvar slučajnosti.
Samoa naselje
Posmatrajući ostrvo sa prozora autobusa, primećujemo da mnoge kuće imaju grobnicu u dvorištu i to ispred samih ulaznih vrata. Grobnicu sa spomenikom, a ponekad sa kućicom okićenom cvećem. Kakav čudan običaj! Zar oni nemaju groblja? Pitamo se. Objašnjavaju nam da je ovde sve bilo zajedničko, tj plemensko vlasništvo. Onda su došli Amerikanci. Sa njima je došla trgovina, pa pojam nekretnina, pa se pojavila potreba da se dokaže vlasništvo nad zemljom. Pošto nisu postojali nikakvi papiri, ni ugovori, ni katastri, najčistiji način da se napravi prelaz sa plemenskog na privatno vlasništvo je bio da se neko iz porodice sahrani na zemlji. Tada se moglo tvrditi pred sudom: kako da nije moje, tu mi je deda sahranjen.
Jedino nismo dobili odgovor na pitanje šta se radi sa dedom ako se kuća proda. Jel ga prodaju sa zemljom ili ga presađuju kad god se sele.
I dečaci i devojčice nose lavalave suknje u školi
Upoznali smo Ženeviev. Ona je došla na godinu dana da stažira u vrhovnom sudu Samoe. Kaže da kriminala ima, ali to nisu neka ozbiljna dela. Priča nam o neobičnim sporovima koji su trenutno u procesu. Jedan od njih je i spor za izbor poglavice sela na drugoj strani ostrva. Selo nije moglo da se odluči između dva kandidata, pa se obratilo sudu. Sud presuđuje o kandidatu na osnovu njegovog poznavanja istorije i kulture naroda, koliko je učinio za zajednicu, kakav je kao čovek… Svi su zainteresovani da se spor što pre reši, jer do izbora poglavice, niko ne donosi odluke koje pripadaju poglavici. Tako na primer, svaki posetilac mora da dobije dozvolu poglavice da poseti selo. Pošto poglavice nema, posete su obustavljene-zabranjene do izbora.
Simpatični čupavac - Fatu stena na ulasku u zaliv
Sa druge strane ostrva je i spomenik za 11 Francuza koje su na Samoi pojeli ostrvljani davne 1787. godine. Naši prijatelji u šali pitaju vodiča da li je i njena rodbina učestvovala u gozbi. “Da” Kaže, “izvinjavam se”. “Ma nije problem” odgovara Nataša pre nego što je shvatila sta je rekla.
“Zašto su to uradili? Jesu li im trebale žrtve za žetvu ili su verovali da će ih bela duša osnažiti” raspijuje se uporno. “Ne”, odgovara vodič, “bili su gladni.”
I danas se okupljaju, sede u krug i ćaskaju ili pletu
Nisu svi polinežani bili ljudožderi. U stvari samo su na retkim ostrvima, među kojima su Samoa, Fidži i Papua Nova Gvinea, jeli ljude. I to samo muškarce. “Zašto? To je diskriminacija!” javlja se ženski glas. Nismo našli odgovor na to pitanje (mada ja imam teoriju šta su radili sa ženama). Moraćemo dalje da se raspitamo.
Pored vozikanja po prodavnicama, radimo i po koji sitan servis broda. Primetio sam već ranije da nam se volan kormila čudno ponaša. Po nekada radi OK, a po nekada kao da zaglavljuje i pruža otpor, pa se i auto pilot muči. Pošto apsolutno nemam želju da opet kormilarimo na ruke na dužim pasažima (ako i novi pilot crkne) krećem u potragu za problemom.
Tradicionalni čamac
 |
Da bi se prišlo kvadrantu kormila i sajlama koje ga povezuju sa volanom treba uglavnom rasturiti krmenu kabinu, a prethodno povaditi sve što smo natrpali u nju (kažemo da nam je ta kabina kao garaža, to je mesto za sve što nam trenutno ne treba, a toga ima puno). Ispostavilo se da je osovina (sa dve koloture sa kojih idu sajle) na bazi pijedestala kormila ispala sa svog ležišta. Na svu sreću prostor je mali pa nije ispala skroz, (samo se iskrivila na jednu stranu). Da se to desilo ostali bi skroz bez kormila. Sumnjam da je to bio razlog zašto nam je stari pilot crkao. Osovina je od aluminijuma, pa se od trenja kolotura podosta pojela, a koloture razlokale. Zabava nema šta. Nesmem ovako da je vratim jer nebi dugo potrajala. Ovo rešenje mi se baš ne dopada, pa smišljam novo. Pravim tehnički crtež nove osovine sa drugačijim fiksiranjem i krećemo u potragu za majstorima. Treba nam strug. Na svu sreću ovo je velika luka i imaju brodogradilište u kome popravljaju velike ribarske brodove. Imaju mašinsku radionicu sa svim mogućim mašinama i napravama za metal. Nalazimo majstora, pa šefa, pa ponovo majstora… Uglavnom da skratim priču dobili smo novu osovinu od Inox-a, nove matice i koloture su sređene, naravno po ceni od koje uši otpadaju, ali šta se može. Montiram sve nazad i sve radi super. Pakujemo se da krenemo. Naftu dovlačimo na brod u kantama. Nismo sasvim spremni. Umorni smo od jurcanja prethodne nedelje i paklene vrućine, odnosno nesnosne vlage u Pago Pago. Ovge je mnogo gore čak i od Paname. Uvala je zaštićena, pa vetra ima jako malo. Čovek se brzo umori i non-stop znoji. |
Neverovatni prizori na okeanu
Put odlažemo za jedan dan, jer nas simpatični par sa broda Papi - Anatoli, Kazakstanac, sad nemačkog državljanstva i Nataša, Ruskinja, pozivaju na proslavu njegovog rođendana u obližnji bar. Tamo upoznajemo ostale jedriličare i kapetana Majkla sa ribarskog broda “Kapetan MJ Souza”. “Dođite sutra ujutru na brod da vam dam prognozu. Novi program koji imam je izvanredan. Prepoznaćete brod lako jer je jedini koji ima helikopter na palubi.” Kapetanu Majklu očigledno nedostaju dani kada su se jedriličari oslonjali na brodove da dobiju prognoze. Danas svi imamo mnogo bolje mogućnosti da skidamo prognoze preko SSB radija ili satelitskim telefonom sa interneta, ali je profesionalni program verovatno mnogo bolji, pa prihvatamo poziv.
Begamo ispred nevere, a koristimo vetar
To je zvučalo mnogo lakše nego što je bilo. Prvo je trebalo naći ulaz do keja gde je brod vezan. Malo smo lutali i omašili pa se vraćali i tek je treća kapija bila ona koja nam treba. Onda je trebalo ubediti stražara da nas pusti u luku iako smo nenajavljeni. Mislim da je presudilo to što je polinežanska želja da pomognu jača od polinežanskog osećaja za pravila. Dalje je trebalo dobiti dozvolu da pređemo preko drugog broda na koji je brod Souza vezan. Pa je onda trebalo da preskačemo sa jednog broda na drugi.
Prognoza je obećavala lepo vreme. Njegov program je impresivan, ali se nije razlikovao od prognoze koju smo skinuli tog jutra. Vetra će biti malo i nedovoljno, ali pošto smo već dobro zagazili u uragansku sezonu ne smemo više da čekamo.
Mnogo interesantnije je što nas je kapetan Majkl uveo u tajne svog zanata.
U komandnoj kabini ima 7-8 velikih ekrana. Na jednom vidimo ucrtane bove razbacane po celom Pacifiku, od Novog Zelanda do iznad Papua Nove Gvineje. “jesu li to sve tvoje bove?” pitamo.
“Da, sve bove imaju radar reflector, sonar, radio stanicu i solarne panele za napajanje. Mogu sa njima da pričam”, šali se kapetan. “Javljaju mi šta se nalazi u njihovoj okolini. Na njima je mreža 1 fatom širine i 15-16 fatoma dubine (1 fatom ≤ 2 metara). Na ove mreže se hvataju male ribe koje teoretski treba da privuku velike ribe. Bove javljaju koliko je jato riba ispod njih. Ako je dovoljno veliko, idemo da ih lovimo.”
“To je dobro znati,” Odgovaram. “Mi smo se uvek brinuli kad smo na sred okeana nailazili na bove jer nismo znali kolike su mreže i koliko treba da ih obilazimo”.
“Ne morate uopšte da ih obilazite! Ustvari, znate šta treba da uradite? Treba da se uhvatite za bovu i izvučete sebi jednu lepu tunu za večeru” smeje se kapetan.
“Zar pokrivate celu površinu od Gvineje do Novog Zelanda?” raspitujemo se dalje. “Pa ne baš. Bove razbacamo u jednom regionu gde nameravamo da lovimo. Posle ih struje raznesu po celom Okeanu. Kad odu predaleko, ja ih obično poklonim koleg koji je negde blizu” objašnjava kapetan.
“Ovo ovde je Birdfinder (radar za ptice)” nastavlja kapetan. “Sa njim mogu da lociram jato ptica na 30 NM. Kad lociram veliko jato ptica, pošaljem helikopter u izvidnicu - da proveri da li su se okupile oko velikog jata riba. Iz helikoptera se jato vidi mnogo bolje nego iz broda, a i mnogo je jeftinije da pošaljem helikopter u izvidnicu nego da izgubim pola dana ploveći prema jatu pa da tamo ništa ne nađem.“
“Za komunikaciju sa helikopterom koristim sve ove stanice”. Majkl pokazuje rukom 6 radiostanica. “Sve su kodirane, plus razvili smo kompleksan sistem skakanja sa stanice na stanicu i kanala na kanal tako da niko ne može da nas prisluškuje. Naročito pazimo na kineske i korejske ribare koji vole da upadnu nepozvani na zabavu.”
“Da vam kažem. Evo vam svi moji podaci. Ako vam išta zatreba dok ste na vodi, slobodno se javite” završava kapetan Majkl.
Malo smo se osećali sigurnije kad smo krenuli na put.
Pozdrav
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 30/12/10