Pišu i slikaju
Neli i Neša
Obilazi se ostrvo, upoznaju običaji, druži se sa kruzerima, obavljaju zaostali poslovi održavanja broda – uvek ima nešto što je trebalo odavno uraditi ali nije bilo vremena, naručuju se delovi iz Amerike, ćaska se sa meštanima. Sve se dešava usporeno na vrućini tropskog leta.
U ovako malom mestu svi se bave svačijim problemom, da prođe vreme. A u poslednje vreme su se u Savu Savu dešavale dve “velike” drame.
Stari morski vuk Brajan je pre nekih godinu dana kupio otpisani brod koji se “narifio”, verujući da uz mnogo truda ali malo para, može ovde da ga popravi. Prvo je trebalo dovući oštećeni brod (sa rupom na trupu), do nečeg što se zove marina, ali je u stvari samo ponton; pa organizovati izvlačenje broda u mestu gde nema dizalice, pa napraviti ram/nosač gde će moći da obavlja popravke i zakrpi rupe.
Oni koji su gledali film Ficgeraldo moćiće da shvate kakav je to poduhvat bio, ostalima možemo samo reći da su radna snaga i kokosova stabla jeftina… Ram su napravili i postavili u vodi, pa povuci potegni. Trebalo je brod sa ramom navući na balvane koji su služili kao koturaljke, radili su i džipovi, kanapi na sve strane. Momci su optrčavali i postavljali grede za potporu i svakih pola metra prenosili zadnji balvan ispred broda da preuzme teret. Uostalom, ni mi nismo gledali taj deo.
Posle desetak meseci radova, konačno je došlo vreme da se brod spusti u vodu. Danima, pre toga, smo se pitali kako će to da obave. A onda je poduhvat stigao na dnevni red Savu Savua. Predloga je bilo raznih! Kao što to obično biva mnogi su više ometali nego doprinosili, ail šta se tu može. Osnovni problem je što landroveri ne rone, mogu da vuku, ali teško da guraju. Izgledalo je da nema rešenja.
Viani - mic po mic
Na kraju Brajanu nije preostalo ništa drugo nego da pokuša nešto što je delovalo suludo, kao Sizifov posao. Na zgradu marine su horizontalno naslonili stablo od kokosovog drveta, na njega drugo stablo, pa treće, pa daska da rasporedi teret, pa hidrauličnom dizalicom pokušali da gurnu ram. I brod se pomerio 5cm. Uraaa! Dizalica ima domet 10cm ali se stabla sabiju za bar 5cm pa se brod pomeri samo 5cm. Ali se pomerio. I tako 5cm po 5cm brod je prilazio vodi. Momci su i dalje optrčavali brod, pomerali balvane, dodavali daske, pa dodavali stabla. Prvog dana su prešli zavidnih 1,5 metar i onda se brod zaglavio.
Problem je opet iznet na raspravu pred Fidži zajednicu. Nešin doprinos se sastajao u tome da im ukaže da će imati manji otpor pri kotrljanju ako koriste više malih balvana sa strane, nego balvane koji prolaze celom širinom. I brod je opet krenuo. Sledeći problem koji je iznet na raspravu, nakon što je brod pomeren nekih petnaest metara, je kako savladati nizbrdicu do vode. Naime, blizu vode teren pada za nekih 15 stepeni što je dovoljno da kokosova stable ne leže kako treba, pa iskaču umesto da gurnu brod itd, mic po mic, posle nekih desetak dana brod je zaplovio sa sve ramom.
Viani zaplovio sa nosačima
Džo sa jedrilice Jubilee je jedan simpatični Amerikanac, jedriličar samac (sa mačkom) koji je svima mio. Penzionisano vojno lice, koji slabo čuje (problem sa slušnim aparatima je što na brodovima rđaju, pa kratko traju, pa nam se već nekoliko jedriličara žalilo da su odustali od njih). Džo je svaki dan veslao na lokalnom (outrigger) kanu-u sa Fidži veslačkom ekipom. Kada se pojavi turistički brod, veslači nude turistima da sa njima veslaju. Pošto su klub i nemaju pravo da naplaćuju, skupljaju dobrovoljne priloge, koji svakom klubu dobro dođu, naročito u siromašnoj zemlji. Neko od članova veslačke ekipe je uvek veslao sa turistima, po sistemu slučajnog uzorka, jer je okean prevrtljiv, a turisti veslači amateri i po malo trapavi. Jednog dana je Džo ostao sa turistima.
To veče mu je na brod stigla imigraciona policija. Optužen je za rad na crno. Mora da napusti zemlju u roku od 72 sata. Džaba ih je ubeđivao da ne prima pare. U Fidžiju je zabranjen i volonterski rad. Smatra se da svaki rad stranca, pa i volonterski, oduzima posao, tj. zaradu Fidžijancu, te je strogo zabranjen.
“Ali ja sam samo hteo da veslam, u to vreme uvek veslam” pokušao je da ih ubedi. “Svašta, što bi veslao ako te ne plaćaju?” pitali su.
Nakon brojnih intervencija, odlučili su da ga ne proteraju odmah jer mu viza ionako ističe za nedelju dana. Ali zato, nisu hteli da mu produže vizu (što je inače jednostavno).
Zbog ovog se ide u aps
Zasela je jedriličarska zajednica. Nikome nije jasno kako je došlo do toga. Svi smo mi imali samo najprijatnije odnose sa zvaničnicima, javljaju nam se na ulici, ćaskamo. Mi nekako verujemo da je cela zbrka nastala jer je Džo nešto pogrešno čuo, pa možda neumesno odreagovao. Uglavnom, šef imigracije, policajka koja je nedavno stigla iz Suve, se naljutila i odlučila da Džou očita lekciju i zagorča život.
Rešenje se ipak odmah našlo. Džo će da pođe kao član posade jedrilice “Intention”, do Fortune, francuskog ostrva 200 NM prema severu, da se tamo prijavi i odjavi i po povratku u Fidži započne novi ciklus viza. Nije želeo da krene sopstvenom jedrilicom jer po novom zakonu pri ulsaku u Fidži, karantin za mačku košta $1000 (zlatna maca).
Po povratku u Fidži, zamolili su špeditera da pođe s njima, kao svedok i poznavaoc zakona. Bilo je malo oštrih reći ali su svi dobili vize. Činilo se da su problemi pozitivno rešeni i Džo je spokojno trajektom otišao na susedno ostrvo Taveuni. Nakon nekoliko dana Intention je pošao da se odjavi iz Savu Savua (u Fidžiju se prijavljuje i odjavljuje iz svake luke), kad su ga obavestili da nemože. Brod je “uhapšen” (stavljen pod cariski nadzor). Kako? Zašto?
“Ne mogu da odjavim Džoa sa vašeg broda jer je još prijavljen na svom brodu. Dok se to ne reši vi ste odgovorni za njega i morate da ga povedete sa sobom. Zašto ga niste odjavili kad ste polazili? Trebalo je da ga odjavite sa njegovog broda kad ste polazili za Fortunu,” objašnjava policajka.
Džaba su objašnjavali da im je carinica rekla da nije potrebno kad su odlazili. Džaba su objašnjavali da im gosti iz Amerike štižu u Taveuni, da neće biti ko da ih dočeka, da neće imati gde da spavaju.
Uhapšeni Intention
Carinica koja ih je odjavila je na godišnjem odmoru. Dok se ona ne vrati, ništa ne može da se reši. Do tada brod ima zabranu.
“A kad se ona vraća?” pita Intention.
“Za dve nedelje” odgovara policajka.
Niko nije smeo ni da pita, šta ako službenica ne potvrdi priču, možda da pokrije svoja leđa. Ipak je ovo vojna država.
Dve nedelje, mnogo nerviranja i puno reorganizacije kasnije, bez ikakvog objašnjenja i bez ikakvog izvinjenja, kad su došli da pitaju za status, rekli su im samo “sve je uredu, možete da idete.”
Samovom mlađem klincu sam napravila origami pticu. Njegove ćerke su je odnele u školu i odmah dobile domaći zadatak da nauče da naprave ptice, pa da pokažu ostatku razreda. Došle su u subotu na brod i slatko smo se ispričale i zabavljale dok sam ih učila. Imaju talenta za ručne radove. Odmah su ukapirale šta i kako treba i napravile jedno desetak ptičica da utvrde gradivo – da se slučajno ne obrukaju u ponedeljak pred razredom.
Vidi šta smo naučile
Posle nam je Sam pričao kako su novo stečeno znanje izneli pred razredom, pa na crkvenoj nedeljnoj školi, pa u crkvi (mogu samo da zamislim kako svi u crkvi pa i popa savijaju papire). Sad su zaključili da za Sajam primenjene umetnosti naprave drvo sa origami ptičicama.
Kako je ponekad malo potrebno da se napravi zabava u kojoj uživa i učestvuje celo selo.
Jutro u Nalama Creek
Na najgori način smo doznali da su na Fidžiju cipele komunalna (društvena) imovina. Cipele/papuče smo ostavljali ispred broda na doku, kao svuda u svetu. Jednog popodneva više ih nije bilo. Pa zar u Fidžiju gde se ne krade!?! Obični pijačni Krokovi, ali ovi su bili od nekog boljeg materijala pa su trajali i trajali. Što sam bila ljuta! Nisam mogla da verujem. Od kako smo na Pacifiku ništa ne zaključavamo niti sklanjamo. Odjednom sam počela da strahujem za sve. To me je najviše ljutilo.
“Ukrali su mi cipele” svima sam se žalila. Onda mi je Majk objasnio “Neli, nemaš prava da se ljutiš. U Fidžiju se cipele smatraju komunalnom imovinom. Možeš da ostaviš $100 na stolu i niko ih neće dirati, ali ako ostaviš cipele na plaži ili na doku, smatraće se komunalnom imovinom. Ako prolazi neko kome trebaju uzeće ih i neće smatrati da je učinio nešto loše. Možda ih jednog dana vrati, možda ti vrati druge cipele, možda dve leve, možda različitih brojeva, a možda smatra da ćeš se već snaći.”
Što nam to neko nije ranije rekao?
I dalje ostavljamo sve otvoreno, ali cipele i papuče uredno unosimo na brod.
U Kopra šedu (Copra shed), jedriličarskom klubu, petkom se organizuje roštilj. Tada se u Kopra šed sjati, sa raznih okolnih brda, ozbiljan broj raznoraznih doseljenika, poslovnih ljudi, lokalnih bosova i nas kruzera. Pored roštilja (koji pošteno da kažemo nije nikakav) odvija se ovog meseca i akcija skupljanja priloga za klub.
Predstava jedriličarskog kluba Savu Savu
Momentalno, klinci iz kluba skupljaju priloge da pođu na međunarodnu regatu koja će da se održi na Novoj Kaledoniji. Kupujemo tikete za lutriju (nagrada je pečeno pile), dajemo priloge i lepo se družimo. U okviru akcije par devojčica i dečkića (sve članovi jedriličarske ekipe) plešu razne plesove Južnog Pacifika. I šta da kažemo, nisu uopšte loši.
Razigrani dečaci
Po završetku programa šetaju sa šeširom od palmovog lišća i skupljaju kolko ko da, sve sa istim ciljem – da idu da se takmiče. Mnogo su nam dragi i obično ostajemo do fajronta. Pošto više nismo na muring bovi nego vezani za dok, vraćamo se na brod taksijem. Voziti dingi noću, posle poviše piva i izbeći sve rifove koji se ni danju ne vide kako treba, je više nego lutrija.
Na dok smo došli pre više od tri nedelje, sa namerom da napravimo nove baze za motor pa našli što šta. Ali o tome ćemo drugi put.
Mala popravka struje
Konačno nam je stigla i davno (pre 4 meseca) naručena pošiljka iz Amerike. Zajedno sa još dva broda smo naručili preko potrebne rezervne delove i opremu, dobili fakture, uredno platili i onda je počela igranka. Prvo, firma od koje smo naručili delove nije znala da popuni papire kako treba, pa je špediter u Americi zabrljao, pa zakasnio za utovar našeg sanduka u brod, pa se ispostavilo da nisu uradili kako treba procedure za utovar “opasnih materija”, čitaj farbe i lepkovi, pa su opet propustili ukrcaj (a brodovi idu svake dve nedelje), pa nisu poslali original fakture našem agentu u Fidžiju, pa je roba došla greškom u Suvu umesto u Lautoku pa…
Još jedan dan u raju
Da nismo bili zauzeti sa našim mehaničkim problemima i da nam Savu Savu nije postao tako drag, žestoko bi se nervirali, ali ovako, preštelovali smo se na tzv: “Fidji time” to jest prepustili se sudbini i čekali. Na kraju, kao krem na tortu, nije nam stiglo sve što smo naručili (i platili) pa nam još predstoji svađa preko interneta…
Zaklučak je da je neposlovnost široko rasprostranjen fenomen. A kad si na ovako zabačenom ostrvu efekti kao da se šire geografskom progresijom.
I sezoni uragana je došao kraj.
“Bula vinaka”
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno:18/05/11