A mi smo na talasu
Pišu i slikaju
Neša i Neli
Jutros rano smo imali igranku.
Dum, Dum, DUM...
Oko 4 ujutru iz sna nas je trgao strašan zvuk. Trese se ceo brod. Istrčavamo napolje pokušavajući da otkrijemo o čemu se radi. Mrak je, oblačno, ne vidi se ništa. Vetar duva 30-35 čvorova. Izbezumljeni tražimo po mraku. Đenova se trese, ali zašto? Konačno otkrivamo da je vetar uspeo da olabavi đenovu i da napravi džak iznad kanapa. Vetar je uhvaćen kao u klopku, pošto je đenova dobro uvezana kanapima na sredini pa jake sile tresu ceo jarbol. Đenova mlatara i trese ceo brod.
Neša: “Ako mislimo da spasemo đenovu i jarbol moramo da zaplovimo. Odmah!!! Moraćemo nekako da jedrimo do jutra da vidimo šta radimo.”
U roku od nekoliko trenutaka izvukli smo zavlačno sidro (procedura koju obično obavljamo za 15 minuta) i zaplovili. Vetar i dalje trese đenovu, đenova jarbol, jarbol brod, a brod nas. Do svitanja ima još 1:45 h. Ne znamo da li će jarbol izdržati. Sreća što imamo novu oputu jer stara ne bi ovo izdržala. Da ne poveruješ da tako malo olabavljenog jedra može da napravi toliku halabuku. Ne zna se šta je gore zvuk ili trešenje. Sajla đenove se trese praveći luk od pola metra uz najstrašnije zvuke.
Prosto je neverovatno da jarbol još uvek stoji. Vetar dalje raste, više se i ne trudimo da procenjujemo visinu talasa, imamo preča posla. Ja spremam kanape, pojaseve za spasavanje, gurtne… Neša uspeva da zakloni đenovu glavnim jedrom tako što jedri niz vetar na samoj granici tj. preko granice. Jarbol se smiruje. Tako nešto nije ni malo jednostavno na talasima od 5+ metara. Dešava se da talas zanese brod, glavno jedro izgubi vetar, samo priventer sprečava prelet koji bi nam u ovakvoj situaciji bio pogibeljan. Da bi opet uhvatio vetar mora da otkrije đenovu, pa najstrašnije trešenje opet počinje. Užas!
Tu kreće rasprava. Ko će da ide na pramac, a ko će da kormilari; šta je značajnije - ko šta može. Postavilo se pitanje da li ću ja uopšte moći da držim brod u tom neprirodnom pravcu prema vetru, ali i pitanje da li ću moći uopšte da dohvatim rogalj đenove (alka na đenovi za koju se vezuje škota) ako odem na pramac, jer je i Neša morao da se penje na ogradu da bi je uvezao. Zamisao nam je bila da uvežemo škotu i odvežemo kanape koji sada hvataju vetar u klopku. Tad bi mogli opet da zajedrimo normalno, pa da vidimo šta ćemo dalje.
Počinje da se razdanjuje. Sunce nije još izašlo, ali ne možemo više da čekamo. Nezadovoljan, Neša pristaje da ja krenem na pramac, jer se više bojim da uzmem kormilo u ruke. Neša ipak mnogo bolje kormilari i moći će koliko toliko da smiri brod dok se ja tučem sa đenovom. Vezana sam gurtnom sa pojasa za spasavanje za life line (gurtna koja ide sa pramca do krme). Sve je to slaba uteha ako jarbol padne dok sam napred.
Iz tri puta uspevam da uvežem škotu, jer je rogalj na granici da mogu da ga dohvatim kad se popnem na ogradu a uz to se otima i cima. Svako malo Neša viče “drž se!!!”. Tada kleknem dole i čekam da prođe džinovski talas, da opet uhvatimo vetar, da se brod smiri, pa nastavljam akciju. Veću muku mi zadaje kanap. Vetar ga je cimanjem tako jako zategao da nema šanse da se odveže ijedan čvor, a ima ih četiri, a pogotovu ne viseći na ogradi. Vraćam se u kokpit da podnesem izveštaj i dobijem instrukcije od kapetana.
“Nema ti druge, ili preuzmi kormilo ili nož u ruke”.
To je već teška odluka, ali nema vremena za razmišljanje. “Ne! Ne! Nikako ne želim biti odgovorna za pad jarbola”. Puzim do pramca. Dva poteza i kanap je prerezan (Vau, kakav nož!). Ostali čvorovi su se sad sami odvezali na vetru. Dobro sam procenila gde treba rezati. Trči nazad i zateži đenovu. Vetar sad gura slobodan deo đenove, pa pomaže da se zategne sredina.
Odjednom tišina, plovimo mirno.
Kakvo olakšanje!
“Pokušaj sad da zatvoriš đenovu!” viče Neša. “ Možda se od ovog silnog trešenja nešto oslobodilo.”
I zaista, bez po muke, đenovu smo zarolali pravilno.
Stajemo u zavlačni polozaj mokri i iscrpljeni. Noge počinju da se tresu. Dosta je bilo zabave za danas. Vraćaj se na spavZzzzzzzzzz.
Bacanje zavlačnog sidra
Od danas se menja situacija. Vetar duva sa istoka. Izgubili smo struju koja nas je gurala ka cilju. Usporili smo drastično, a kada driftujemo idemo na pogrešnu stranu, pravo na jug. Ovo će da potraje. Skoro sve što dobijemo u plovidbi izgubimo noću dok driftujemo. Dnevni prosek nam je pao na 40tak milja. Pošto idemo niz vetar mali olujni flok nam ništa ne pomaže. Idemo sa glavnim i motorom kad treba. Na sreću imamo dosta dizela, pa ako zatreba možemo i na motor do Hiva Oe.
Vozimo se kao po živom pesku
Najveći problem sa istočnim vetrom je što je razlika između vetra i ocean swell-a još veća. Ponekad prognoza najavljuje razliku izmedju vetra i talasa i do 70 stepeni. Teško se kormilari. Osećamo kao da jedrimo po živom pesku.
More je oživelo. Ispred pramca iskaču leteće ribe, za njima jurcaju tune i zlatne skuše (Mahi-mahi), veliki komadi plivaju paralelno sa brodom, kao da se trkaju.
Svakog dana ucrtavamo jutarnju i večernju poziciju na kartu. Linija ide u cik-cak kao zubi na testeri. Dok jedrimo, jedan pravac, dok driftujemo drugi. Kao da idemo kroz tesnac a ne najvećim okeanom sveta. Kad bi neko sa strane gledao mislio bi da smo ili pijani ili ludi. Gledamo da li tamo na jugu ima neko drugo ostrvo. Da bi ispravili poziciju, povremeno zavlačimo na leve škote i onda driftujemo prema severu. To nikako ne volimo jer je tad brod nagnut na levu stranu, pa nam je sve na pogrešnoj strani. Kad otvorimo kuhinjski orman gađaju nas začini, a kad uspemo da ih nekako obuzdamo, tiganj nas nišani i čeka zgodan trenutak kad prolazimo.
Od kako smo krenuli, nije se oglasila stanica. Neša povremeno progovori u ručnu stanicu da proveri da li glavna radi. Ja tada skačem od sreće što ima nekog u blizini. Možete li zamisliti moje razočarenje kad shvatim da se to Neša javlja?
Sanjam o tome da kad konačno dođemo do kopna iznajmimo neku sobu, tuširamo se do mile volje i legnemo u krevet koji se ne mrda.
Na svu sreću imamo hrane i vode, a filmovi i knjige ne nedostaju. Ugađamo sebi koliko možemo. Svakih nekoliko dana okean bude toliko neprijatan, ili dan toliko kišan pa napravimo pauzu. Uz sve to, Neli sve više boli zub, crpi joj energiju. Izgleda da će morati na vađenje.
Nailazi nevera
Neli za kormilom. Odjednom viče: “Nešo ima neka bova ispred nas”. Otkud bova na sred okeana? Posle par minuta vidimo drugu. Kugla veličine oko pola metra sa vertikalno postavljenim štapom sa radar reflektorom. Obilazimo ih u velikom luku jer neznamo da li ispod imaju mreže. Očigledno su ribarske.
Uvečer, dok smo se spremali u zavlačni, još jedna bova prošla je na metar od broda. Zar je moguće pored ovolikog okeana. Mora da je u blizini neka ribarica, ali odakle dolaze i šta traže tako daleko od kopna. Najbliže je 300NM.
Noć, mesec još nije izašao. Večerali smo, upalili kompjuter da pogledamo film, brod se blago ljulja, mi pijuckamo - uživancija. Po navici izlazim napolje da bacim pogled, kad na oko milju od nas brod. Bogami povelik. Stoji bočno nama po krmi. Na njemu gomila svetala i reflektora. Definitivno ribarica. Neznamo koja im je namera, gde idu, šta vuku??? Mi smo u zaustavnom položaju, morsko sidro u vodi, ne možemo da manevrišemo. Treba nam petnaestak minuta da se spakujemi i krenemo. Hvatam se stanice.
“Halo brod u blizini. Naša pozicija je 9° 03S, 134° 00W da li nas vidite?”
Ništa, ponavljam poziv. Posle par poziva javljaju se. Čova sa broda na lošem engleskom kaže: “Jeste, jeste to je MOJA pozicija”.
Ponavljam pitanje. Odgovor: “Jel vi želeleti doći moj brod”. Oh ne, ništa se ne razumemo. Šta god da kažem odgovor je “No anderstend” - ne razume. Neli kaže: “pitaj ga da li govori francuski, možda su sa Markeza.” “No anderstend”.
Pitam ga na više načina koji jezik govori. Konačno odgovor:”Kineski”. E gde baš da naletimo na Kineze. Konačno čova kaže: “Jes, aj luki ju” (da, ja gledati vas). Super: on luki nas, mi luki njega i no problem. Uglavnom motali su se tu blizini još sat vremena i polako otplovili. Šta li Kinezi traže tako daleko od kuće.
I tako dan za danom ista procedura. Idemo polako ka cilju, pa kad stignemo.
Pogled iz Hotel Pacifika
Jutros se, dok smo pijuckali kafu, konačno začula stanica. Skačem do mikrofona, konačno neko u eteru.
”Halo jedrilica u blizini, ovde jedrilica Larabeck, da li me čujete”.
“Da ovde Bašjako”.
“Da li vam treba neka pomoć?”
Videli ljudi da stojimo u mestu pa zovu da pitaju da li je sve u redu. Prava mornarska solidarnost.
“Sve je u redu, hvala. Stojimo u zavlačnom i odmaramo pošto nam je umro autopilot. Gde vi idete”.
“Idemo na Fatu Hivu, pa posle na Hiva Oa”.
“Mi idemo za Hiva Oa, vidimo se kad stignemo. Hvala na brizi i javljanju. Dobro more i vetar”.
Danas se nadamo da ćemo ugledati obrise nekog od ostrva Markeza (ako nam je navigacija bila dobra). Ostrva su visoka pa bi trebalo da ih vidimo na daleko.
Predvečer je, vedro je, a do kopna imamo još 75 NM i onda još 15 uz obalu do zaliva. Iznad nas lete i jurcaju za ribom ptice Fregate i po koji galeb. Fregate su znak da je kopno blizu. Interesantno ih je gledati kako se svađaju u vazduhu dok pokušavaju da jedna drugoj otmu ribu. Izvode prave vratolomije, pa čak lete i u rikverc. Sunce zalazi i dok umače u okean jasno se vide obrisi otoka.
Kopno na vidiku!!! Uraaaa, konačno vidimo obrise Hiva Oa i Fatu Hive.
Sad nastaje taktiziranje. Ne možemo stići u jednom danu, ali treba izračunati gde želimo biti sutra uveče, da budemo dovoljno blizu da možemo sutradan lako stići, a opet da možemo u toku noći da driftujemo a da promašimo sve prepreke. Prošlu noć smo zavlačili na nama mrskim levim škotama da bi popravili poziciju i driftovali samo 3 NM prema cilju tako da nam je sada kurs dobar. Verovatno ćemo morati da dežuramo jer pretpostavljamo da može da bude dosta saobraćaja.
Svanulo je lepo jutro. U toku noći smo se približili Hiva Oi za nekih 17 milja. Jedrimo po jako zbunjenom moru. Talasi sa svih strana. Izgleda da imamo neku kontra struju. Jako smo spori. Palimo motor da pomogne. Oko 18:00 stižemo na zamišljeno odredište 20 milja od ostrva, odnosno 35 milja od zaliva Atuona. Sad već znamo koji nas vetar gde nosi, koliko daleko možemo da driftujemo. Ujutru bi se trebali probuditi u kanalu između dva ostrva na 18 - 20 milja od zaliva i 5 - 7 NM od susednog ostrva.
Odustajemo od dežurstva, jer prosto neverovatno, nismo videli ni jedno plovno vozilo. Pa zar ti ljudi ne ribare? Ipak, navijamo sat na svakih 3 sata da proverimo da li dobro driftujemo.
Jutro, nad ostrvom pred nama crna masa oblaka pretećeg izgleda. Nalazimo se 18 NM od zaliva Atuona. Sve po planu! Postali smo iskusni drifteri!!!
Prilazimo polako sa motorm. Tražimo karakteristične markere na obali da nađemo ulaz u sidrište. Šunjamo se ali nikako ne vidimo ulaz u zaliv. GPS daje tačne pozicije, ali je veliko pitanje koliko su elektronske karte precizne (do sada se pokazalo da mogu podosta da greše). Molim boga da se pojavi neki lokalni brod pa da provalimo odakle je izašao, ali brodova nema pa nema. Već smo jako blizu (po ploteru) ali ne vidimo ni lukobran ni zaliv. Malo se nerviram.
Prilaz sidrištu
Negde oko podne, par stotina metara ispred grebena, kad smo već bili u dilemi da li da nastavimo ili tražimo drugo sidrište, ugledasmo ulaz u uvalu i par jarbola u njoj. Lukobran koji je na kartama, uopšte ne postoji. Postoji samo mali kej koji daje neku malu zaštitu, jer je zaliv otvoren ka talasima sa juga.
Pravimo blagi luk oko keja, i polako ka sidrištu. Spuštamo glavno, bacamo sidro, hvata od prve.
Sidrište Hiva Oa
Obližnja jedrilica nas zove stanicom i kažu da obavezno spustimo i krmeno sidro da bi nam smanjilo okretanje i držalo nas u pravcu ka talasima i bibavici koja se odbija od obale. Naš dingi je izduvan i uredno spakovan u našoj krmenoj kabini. Trebaće nam vremena da ga spustimo u vodu i odnesemo krmeno sidro na poziciju. Čovek uskače u svoj dingi i dolazi do nas da pomogne. Uzima sidro, odnosi ga 20tak metara dalje i spušta.
Šarena posledica zavlačenja
“Kako ste putovali.” pita komšija.
“Ostali smo bez autopilota, na ruke smo kormilarili, ali nije bilo loše.”
“A vi ste ti!?! Pričali su nam ljudi sa jedrilice Larabeck. Zavlačili ste noću? Postali ste poznati!” komentariše komšija “Koliko dana ste putovali?”,
“45” kažem,
“Onda hajte sa nama do našeg broda na kafu, tuširanje, doručak - zaslužili ste”.
Kakav doček!
Pored nas na sidrištu još par jedrilica. Dosta je kasno u sezoni pa nije gužva.
Prvo odmor pa onda sve ostalo.
Pozdrav sa Hiva Oa
Neli & Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 15/08/10