Pišu i slikaju
Neli i Neša
Preko kruzerske radio mreže koja se održava svakog jutra u 8:30h, Bernard sa jedrilice Rainbow shadow je uputio poziv da traži posadu za put do Futune. Futuna je ostrvo francuske Polinezije, 230NM severoistočno od Fidžija, gde jedriličari odlaze da bi iznova pokrenuli rokove viza (4+2 meseca za jedriličare, 18 meseci za jedrilice). Produženje viza je moguće i bez izlaska iz zemlje, ali košta znatno skuplje nego „skok“ do Futune, a kad jednom prejedrite Pacifik, sve ispod 1000NM izgleda kao kratka relacija.
„To bi bio izvanredan test za Nešino rovito zdravlje“ pomislili smo. Kapetan je na brodu, prijavio se da pođe i Džim sa jedrilice Intention. Četiri iskusna jedriličara na brodu. Odlično. Neće sve pasti na Neli ako Neša posustane. Jedrilica Rainbow shadow je jedna lepa stara jedrilica koju je bio glas da je mnogo dobra jedrilica, jer su je prvi vlasnici „Pre“-napravili tj. pravljena je za put oko sveta, pa su prvi vlasnici predimenzionisali sve što je vezano za sigurnost. Zbog takvog glasa prihvatili smo da krenemo, a da nismo bolje pogledali jedrilicu. To je bila greška!
Rainbow shadow
Bernard nam je prijavio da mu je GPS počeo da posustaje. „Ponekad radi, a ponekad ne“ rekao je, pa smo poneli svoj ručni GPS i kompjuter (da ne bi morali na putu da štelujemo sitne programske bagove) i satelitski telefon, zlu ne trebalo. Prognoza dovoljno dobra. Duvaće pasati 15-20 čvorova NE-E- SE, talasi do 2m, pretežno sunčano, a povremena po koja nevera, može, a ne mora da udari, što je sasvim povoljno za ovaj region i ovo doba godine.
Kupili smo gomilu hrane i veselo krenuli.
Nismo daleko odjedrili kad su se prvi problemi najavili. Prvo, kapetan se ne ponaša kao pravi kapetan. Pokazuje ozbiljnu nesigurnost za rutinske stvari i povremeno pravi neobične manevre. Dalje, primećujemo da je kanap koji zamotava đenovu od najlona i to tanak. Najlon je dobar jedino za privez broda, ili za sidro, jer je elastičan, pa se pod povremenim udarima vetra ili talasa istegne i vrati, tako da brod ne cima i ne opterećuje bitve. Ali za skraćivanje jedra, kad trpi stalan napon, najlonski kanap će se istezati, istezati i samo je pitanje vremena kad će da pukne. I pukao je. Đenova se otvorila skroz. To se naravno desilo kad je stigla nevera. Kanapi ne pucaju kad je vetar blag! Srećom, bar je pukao u toku dana.
Kratko objašnjenje za suvozemce: Na dnu đenove postoji roler - bubanj na koji treba namotati jedno pet krugova kanapa dok je jedro zatvoreno tj. namotano. Kad se jedro otvara povlačenjem škote, ostatak kanapa se namotava pravilno na roler - bubanj. Povlačenjem kanapa na roleru, kanap se odmotava, a đenova se zatvara, tj namotava. Alternativno, ako đenova ne može, iz bilo kog razloga da se zatvori, jedro se spusti, kanap se namota na roler, koji se tada slobodno okreće i vrati se jedro. |
„Jel imaš rezervni kanap“ pitali su Neša i Džim i otrčali napred da skinu ostatke kanapa sa rolera đenove.
Šta sad? Pa to je lako! Ima nas četvoro iskusnih jedriličara. Spustimo jedro, ubacimo novi kanap, podignemo jedro i nastavimo dalje.
„Neće moći“ viče Bernard.
„Zašto ne“ pitamo u čudu, pomalo već nervozni što kapetan ne vlada rutinskim znanjem.
„Pa, onomad, kad je jedro počelo da zaglavljuje, konstatovali smo da je to zbog uvrtanja podigača oko jedra pa smo podigač gore vezali za sajle da se ne uvrće. Do sad je sve lepo radilo.“
Nadam se da je svim jedriličarima jasno zašto podigač nikako ne sme da se vezuje gore. Bilo šta da se desi sa jedrom, da se pocepa, što nije ni malo retka stvar, jedro se spušta i sve se rešava na palubi. Ovako, postojale su dve mogućnosti. Jedna, da se neko popne na 15- metarski jarbol na 2,5m talasa (prosek godina na jedrilici je 60...) da odseče ta dva kanapa koja drže podigač, ili da pokušamo nekako unatraške da namotamo ceo kanap.
„Penjao sam se na jarbol i po mnogo gorem vremenu, mogu i sada“ prijavio se Džim, najstariji, ali i najiskusniji među nama. „A da ipak prvo pokušam da namotam kanap?“ usprotivio se Bernard, nevoljan da dozvoli najstarijem članu posade takav podvig. „Jel ti jasno da mora unazad da se namotava kanap. Jel znaš na koju stranu?“ Bernard je otrčao i namotao jedno desetak namotaja i onda sam na scenu morala i ja, čije su male ruke jedine mogle da savladaju uzak prostor između rolera i poklopca. Skoncentrisani da ne izgubimo ravnotežu i padnemo u vodu dok nas česti udari talasa zapljuskuju, dok ubeđujujemo kanap da prođe oko rolera, što je podrazumevalo da se iskoristi trenutak kad se brod nagne u kontru pa vrh kanapa padne iza rolera, da ga vrhovima prstiju namolim mic po mic da izađe sa druge strane. Kad smo namotali onoliko koliko može, Bernard je uvezao kraj kanapa i dotrčali smo nazad u kokpit na generalnu probu.
Povuci, potegni, tri kruga i ni makac. Dijagnoza. Pogrešan kraj je uvezan. Ostavljen je tako da se od ispod odmotava što je, primetićete, sasvim nemoguće. Što je još gore, pošto se kanap izvlačio od ispod, neki srednji slojevi su prešli preko gornjih i dobro se zategli, tako da je postalo nemoguće odmotati kanap. Pravi Gordijev čvor.
Prešli smo na radikalne mere. Nož u ruke i testeriši kanap na roleru. Ponovo provlačimo i namotavamo kanap na roler. Ok, uspeli smo, ali sada nam je ostatak kanapa kratak, ne može da stigne do kokpita i vinča. Nastavljamo ga drugim komadom, ali sada (zbog čvora) ne može da ide kroz koloture na ogradi koje ga vode do kokpita. Idemo bez kolotura, direktno po palubi, vučemo konop i konačno uspevamo da skratimo poveliku đenovu. Brod se smiruje i prestaje da se trese i nabada u talase. Olakšanje i za nas i za brod.
Vađenje vode iz nepropusne komore - što čini ovu jedrilicu nepotopivom
Da ne detaljišemo dalje, put do Futune se pretvorio u radnu akciju na broda. Da navedemo samo nekoliko najvažnijih stavki: autopilot je otkazao – popravljen usput; kaiš alternatora je pištao – zategnut; GPS je potpuno prestao da radi – srećom poneli smo naš; pukla je ograda, srećom pri mirnom vremenu pa niko nije pao u vodu – uvezan kanap; wc vraća vodu – trpeli smo smrad; klizač glavnog jedra se teško pomera – razradili koloture koliko se moglo; svi vinčevi postavljeni tako da je nemoguće okretati ručku pun krug - ručka udara u drugi vinč ili sajle od ograde ili oputu - mučili se.
Za uplovljavanje treba poravnati marker na brdu i svetionik na krovu crkve
Kada smo stigli na sidrište u Futuni, trebalo je popeti se na jarbol, otseći kanape koji drže podigač đenove, skinuti đenovu i namontirati dodatni kolotur za podigač na vrhu, da bi promenili ugao podigača ka vrhu đenove. Džim se kao najlakši prijavio da volontira. Nije ga bilo lako popeti na vrh jarbola sa vinčem koji radi samo do pola. Da skratimo priču, kanapi otsečeni, Džim spušten na palubu. U momentu kada je silazio iz/sa stolice za penjanje “bossuns chair” shvatili smo da je alka na koju se kači kanap pokidana… Kako nije pao nije nam bilo jasno. Apsolutno neodgovorno od “kapetana”, mislim - neoprostivo. Da je na jarbol išao neko teži ko zna kako bi se završilo.
Zabava a la Futuna
Tek usput smo doznali pravu istinu. Kapetan je preplovio do Fidžija sa drugim kapetanom koji je trebao da ga nauči da jedri. Zaključak - nije ga baš podučio. Od kako je stigao pre 18 meseci, nije plovio niti održavao brod.
Naravoučenije: (1) to što je neko preplovio Pacifik, ne znači da je dobar jedriličar; (2) to što se brod hvali, ne znači da je brod dobar i spreman za plovidbu; (3) ako na vašem brodu treba puno da se radi, najpovoljija varijanta je da pozovete nekoliko iskusnih i umesnih jedriličara na dužu plovidbu…
Inače Futuna je jedno malo, pospano ostrvo. Nema pravog turizma. Jedrilice koje dođu se ne zadržavaju puno, ili su u prolazu ili dolaze da overe papire da produže boravak u Fidžiju. Sidrište je podosta otvoreno na Jug, pa ako zaduva nešto jače sa te strane treba bežati.
Uspavana Futuna
Stanovnici su francuski Polinežani. Jako fin i ljubazan svet, ako govorite francuski. Mnogi kruzeri sa engleskog govornog područja to ne shvataju jer ne govore francuski.
Evo šta se nama dogodilo. Na ostrvu ne postoji banka, menjačnica, ni ATM automat, tako da nismo mogli da promenimo ni dignemo novac (njihova valuta su polinezijski Franci). A u prodavnici divni bageti, francuski sirevi, salame, vina, pečeni pilići… Neli spasava stvar (ona je jedina od nas koja govori Francuski). Pita ženu na kasi šta da radimo. Odgovor je: “ako imate karticu možete uzeti sve što vam treba, samo treba da navratite popodne sa karticom do kancelarije.” Kad smo stigli poslepodne da izmirimo račun, prodavačica nam na svoju inicijativu kaže da možemo uzeti sve što nam treba “na veresiju” do ponedeljka. “Sredićete račun pre polaska”. Neverovano, kakvo poverenje i ljubaznost.
Veresija na neviđeno - zar takva mesta još postoje
Sutradan je Neli u istoj prodavnici, dok je uzimala sveže bagete, dobila prelep cvetni venac od prodavačice. Žandarmi i carina su bili ljubazni, sve je lagano, papirologija jednostavna, ništa ne košta, pa su nam dozvolili da se istog dana i prijavimo i odjavimo, a ako ostanemo duže nema problema. Kakva razlika između galske ležernosti i britanske krute birokratije.
U Futuni još živi običaj poklanjanja cvetnih venaca
Jedrenje nazad za Fidži je bilo prelepo, lagano i bez problema. Onako kako svi nautički vodiči opisuju jedrenje po Pacifiku, a mi smo tek sad doživeli.
Po povratku, papirologija nam je oduzela pola dana. Naime morali smo da se skinemo sa Crew liste sa Rainbow shadows i vratimo na našu listu (mi na Bašjako, a Džim na Intention). Papiri u triplikatu, britanski komplikovano, ali sa dozom Fidži dobrodošlice.
Kad smo se vratili na naš dragi Bašjako, došlo nam je da ga zagrlimo i mazimo. Sad tek shvatamo kako je naš brod dobar, lep, održavan, jednostavan….uglavnom “najbolji” brod na svetu, a i kapetan i posada nisu loši
Nedavno smo primili vrlo interesantno pismo od naših prijatelja sa jedrilice El regalo. Najinteresantniji deo želimo da podelimo sa vama.
Pozdrav iz Port Vila, Vanuatu! Imali smo tri prijatna dana jedrenja do Aneityuma, najjužnijeg ostrva Vanuatua. Jaka oluja je pogodila ostrvo ubrzo nakon što smo se usidrili. Srećom, sidrište je dobro i pružalo je zaštitu od olujnih vetrova koji su duvali sledeća četiri dana. Imali smo prelepo iznenađenje u Aneityumu kad smo otkrili da smo stigli baš za nedelju obeležavanja "pomirenja" između ovog ostrva i Samoe. Priča se da je 1841. godine, ili pre 170 godina, mala skupina samoanskih misionara dojedrila na Aneityum. Dobili su 'toplu' dobrodošlicu od lokalnog stanovništva. Naime, meštani su bili neprijateljski nastrojeni, zarobili ih i mnoge su pojeli. Priča se da su neke čak žive skuvali iznad vatre.
Tako je ove nedelje mala skupina Samoanskih misionara doletela u Aneityum da primi izvinjenje od potomaka Vanuatu ratnika. Ceremonija pomirenja je započela igrom muškaraca i dečaka odevenih u tradicionalnu ratničku odeću. Igra je prikazala napad na Samoance koji su stigli čamcem do luke. Sledile su pesme dobrodošlice, plesovi, molitve i mnogi govori.
Nakon što je završena poduža ceremonija govora i oprosta, grupa muškaraca u ratničkoj odeći sa ratničkim buzdovanima je izašla pred Samoance da im ponudi hranu. Hrana se sastojala od taro plodova i vezane žive svinje koja je postavljena u centar. Svinja mora da je znala šta joj sledi jer je skičala tako glasno da bi i naše naricaljke bile ponosne. Odjednom, jedan od ratnika je podigao buzdovan i u jednom spretnom potezu razbio svinji glavu. Bilo je krvi na sve strane. Meštani su bili neometeni, dok sam pomislio da će nekoliko naših prijatelja jedriličara da se onesvesti. Budući da smo JoDon i ja oboje odrasli na farmama, klanje životinja je, za nas, rutinski stvar, ali se ne sećam da sam ikada video da se to radi na pozornici. Vauu, kakva krvava uspomena! Pozdrav od Brian i Jodon sa jedrilice El Regalo |
Ponovo smo u Savu Savu. Osećamo se kao da smo se vratili kući. Sve poznato, prijateljska lica oko nas, sve u svemu “Fidji time”, to jest sve usporeno i polako. Vreme prolazi a da ga ne osetimo. Tek kad pogledamo kalendar shvatamo da smo ovde već skoro godinu dana.
Pozdrav “Bula vinaka”
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 12/11/11
Sledeći dan je bio još zanimljiviji. To je bio dan kada su žitelji Aneityuma zvanično zatražili oproštaj za počinjeni greh svojih predaka. Poglavice nekoliko sela su ustale ispred Samoanske delegacije i njihov pretstavnik je započeo govor. Govor je redovno prekidao glasnim kukanjem i plakanjem. Za pospešivanje emocija, grupa starijih žena je kukala u marame tokom celog govora izvinjenja. Govornik, ne samo da je tražio oproštaj, već je smatrao da je bilo potrebno da opiše razne detalje kuvanja misionara na otvorenom plamenu.