Pišu i slikaju
Neša i Neli
Znamo da će Vam biti teško da shvatite zašto je Bašjako zaobišao Tahiti i Bora Boru i zapucao pravo na Penrhyn, jedan majušni atol sa 200 stanovnika na sred Pacifika. Mi smo odavno naveli da nas interesuju mesta gde običan turista ne može da stigne, da upoznamo kulture, a ne turističke predstave. Ipak, odluka nije bila laka. Godinama smo se divili fotografijama Bora Bore u raznim časopisima i brošurama. Trebalo je odoleti propagandi. Počeli su da stižu izveštaji drugih jedriličara koji nisu odoleli. Bora Bora je previše komercijalna i previše skupa. Sve sami hoteli. Tahiti je veliki grad sa saobraćajnom gužvom i lošim majstorima… To je bilo dovoljno.
Okrenuli smo Bašjako u kurs 271 i zaplovili za Penrhyn, jedan mali atol van jedriličarskih, pa i brodskih putanja. Penrhyn spada u severna Kuk ostrva. Retki izveštaju sa ovog ostrva bili su svi pozitivni.
Nakon 10 dana mirne plovidbe sa premalo vetra, procenjujemo da ćemo da stignemo za nekih 30 sati - to mu dođe ponedeljak 08. novembar. Palimo satelitski telefon da skinemo prognozu, kad stiže poruka od jedrilice Helene. Sećate se Helene? To je ona jedrilica koja nam je priredila onaj velelepan doček u Hiva Oi. Njen vlasnik, Rolf, pita gde smo. Pišu da su krenuli iz Tahitija za Tongarevu (Penrhyn) i planiraju da stignu u ponedeljak. Ne znam da li možete da shvatite kolika je to slučajnost. Bez ikakvog dogovora, nakon tri meseca, istog dana stižemo na Penrhyn, na jednu malu tačku na najvećem okeanu sveta, na sasvim zabačeni Atol koji posećuje svega dvadesetak jedrilica godišnje.
Opet sretosmo prijatelje sa Helene
Atol je skup koralnih ostrva (motu-a) koji stvaraju prsten oko lagune. Atoli nastaju u tropskim morima, rastom korala oko vulkanskog ostrva koje je potonulo. U lagunu većine atola može da se uđe kroz uski prolaz između koralnih grebena gde struje umeju biti i 6-7 čvorova kada nadolazi ili otiče voda. Treba sačekati mirnu vodu za ulazak, a to je 40 minuta nakon oseke i 30 minuta nakon plime. Dalje se kroz lagunu plovi između koralnih grebena koji često nisu ucrtani na karti ili nisu baš uvek na mestu gde su ucrtani. Zato svi peljari upozoravaju da po laguni valja ploviti u vreme kad je sunce visoko na nebu, ili sa suncem iza leđa kada se jasno vide grebeni.
Mi smo do Tongareve stigli oko 11:00, a prema GPS-u, niska voda treba da bude oko 15:00. Bacili smo sidro na zgodnom mestu blizu ulaza i bacilli se na sređivanje broda (fascinantno je kakav se vašar stvori na brodu u plovidbi), jer ovde službenici dolaze na brod da obave formalnosti. Kako je vreme prolazilo, postajalo nam je jasno da ako budemo čekali 15:00 za ulazak, kroz lagunu ćemo imati sunce pravo u očima. Ali kako pomiriti ta dva uslova za bezbedan prolazak do sidrišta?
Pacifička strana Tongareva
Uto stiže jedrilica Helena (oko 14:00). Uz oduševljene pozdrave, objašnjavamo im situaciju. Pošto imaju veći brod i jači motor oni odlučuju da pokušaju ulazak. Sada voda izlazi iz lagune pa je kontra struja. Najgore što može da se desi je da ih struja izbaci nazad na okean. To je mnogo manje opasno nego kad vas ponese struja u lagunu i baci sa 6-7 čvorova prema grebenima koji možda jesu, a možda i nisu tamo gde su ucrtani (a kočnica nema). Uspešno prolaze i javljaju da je struja nekih 3 - 3,5 čvora, ruta na karti je tačna. Može da se osloni na GPS da se izbegnu grebeni.
Krećemo i mi, malo iza njih. Kroz ulaz smo prošli bez problema i programirali autopilota da prati ucrtanu rutu. Ali kakav užas!!! Umesto 10° autopilot skreće 50° pa i 60°. Previše reaguje. To je trebalo da savlada prilikom Auto Learn ciklusa koji smo obavili pri polasku iz Nuku Hive. U normalim uslovima bi mu dali vremena da vidimo da li će da ispravi kurs, ali ovde nema prostora za takve manevre, niti za traženje problema. Prelazimo na ručni mod, Neli na pramcu iznalazi put među grebenima, Sunce je već počelo da pada ispred nas (ovde sunce zalazi oko 18:00) pa se grebeni uopšte ne vide. Vidi se samo srebrni odsjaj sunca na vodi. Srećom, Helena nam je javila da je ruta na karti tačna. Ulazimo u lagunu kao da igramo video igrice. Upravljamo buljeći u ekran. !!#@#!! Novi autopilot!!!
Oduševljeni što su im istog dana stigle čak dve jedrilice, službenici se ukrcavaju na Bašjako. Prvo sanitarna inspekcija i poljoprivredna inspekcija, potom carinik. «Dobrodošli u Penrhyn, Vi ste 21 brod koji je došao ove godine» kažu.
Bašjako u laguni Atola Tongareva
Prva vest koja nas je dočekala je da se brod za snabdevanje Kuk ostrva (redovna linija) nasukao na greben i više ne plovi. Ne zna se kada će da se nabavi drugi da ga zameni. Sada zavise od broda sa Havaja, ali on dolazi svega par puta godišnje. Poslednji brod je doplovio pre 5 meseci. Sledeći za nedelju dana. Prodavnice su prazne. Ima samo hrane za mačke. Šta imate za trampu? Doneli ste nešto za trampu? Pa vi niste ništa čuli? Sa svakim pitanjem opada oduševljenje što smo stigli.
A nama zalihe nikada nisu bile manje. U Polineziji smo, zbog nenormalnih cena, dokupljivali samo ono što smo morali, računajući da ćemo dopuniti zalihe u Samoi. Obećali smo da ćemo pregledati zalihe i razmeniti sve što budemo mogli.
Da stvar bude još gora na ostrvu je zavladala suša. Oni vodu dobijaju isključivo od kiše, a kiše kao za pakost nema. Tankovi za vodu su presušili. Škola je privremeno zatvorena jer nema vode za osnovnu higijenu… Tu nam je laknulo. Sa vodom možemo da pomognemo. Watermaker u novom ruhu radi sasvim lepo. «Kome god treba voda, neka dođe.»
Izvukla nas je i Helena. Oni su u Tahitiju čuli za nesreću i poneli sve i svašta za trampu. Celo jutro se čulo preko VHF radia «Helena, Helena, jel imate mleko u prahu? Helena, Helena paradajz sos, tečnost za sudove, wc papir… a vodu smo redovno odnosili kanistrima na obalu. Počele su da stižu ribe, kokosi, banane, papaje, šeširi…
I mi smo iskopali retke viškove i ukljućili se u razmenu. Onda su krenula pitanja: jel možete da popravite tank za vodu koji pušta, frižider, mašinu za šivenje, kompjuter radi ali je spor… Neša i Rolf su ravnomerno preuzeli servisiranje ostrva.
U međuvremenu je Neli krenula sa džambo kesom bombona da deli klincima po obali.
Onda se postavilo pitanje šta još oni mogu da imaju za razmenu.
Mir vlada u Tongarevi
U trenutku inspiracije, kad su pitali kako da se oduže za popravke, upitali smo da li mogu da nam spreme neki ostrvski specijalitet.
Kao da su domaćini hteli da nam dokažu kako ovde može lepo da se živi, spremili su gozbu koju ćemo dugo pamtiti. Na ovom atolu, gde rastu samo kokosi, banane i hlebno drvo može i te kako bogato da se jede.
Samo od kokosa može da se pravi bezbroj jela, u zavisnosti od zrelosti kokosa. Prvo se pije kokosovo mleko dok je kokos još sasvim mlad, to mleko se sa vremenom usiri. Ohlađena kašica pomešana sa kokosovim mlekom i sasvim lepo može da zameni jogurt ili pavlaku za dodatak jelima. Meso od kokosa može da se jede sirovo, da se pohuje, ili od njega da se prave razne pitice ili pogačice. Konačno, od kokosovog brasna se pravi hleb i raznorazni kolači. E da su znali oni iz Surviver-a šta sve može da se pravi od kokosa.
Hlebno drvo nam postaje sve omiljeniji prilog uz jelo, može da se kuva i jede kao restovan krompir, može da se prži,dinsta...
Ribu smo dobili sirovu, prženu, pohovanu i dva velika ovala ostriga. Znam, pomislićete nema tu mnogo mesa, u školjki. Ali ovde se služe očišćene ostrige. Samo meso! Dva ovala mesa od ostriga. Toliko je bilo hrane da smo i sutradan lepo večerali od onoga što su nam spakovali za poneti.
Jeste da se narifio brod za snabdevanje, ali njima ovde uopšte nije loše!
Al kada već pričamo o kokosu, treba da spomenemo da ljude sa ovog ostrva ostali Polinežani zovu: coconuts (kokosi) jer od kokosa koriste sve. Lišće od kokosa se posebno obrađuje, tako da ostane samo celuloza koja se kuva i suši. Od toga se plete kanap, torbe, šeširi i razni drugi artefakti koji su prava umetnička dela. Ustvari, selo prihod dobija uglavnom od tih suvenira koji se šalju za Raratongu, glavni grad Kuk ostrva ili se izvoze. Kažu da se proda sve što naprave, a šeširi se prodaju po ceni od 120-150 US$.
Kokosovi listovi se ljušte pa kuvaju pre pletenja
Nas i drugare sa Helene je usvojila Rangijeva porodica. Sjajno se družimo i svašta učimo. Rangi radi za Telekom (skoro svaka kuća ima telefon i mnogo vole da ga koriste, pričaju po pola sata sa prvim komšijom).
Pričaju nam o svojim običajima i navikama. Mnogo stanovnika se iselilo na Novi Zeland, ali veze su im ostale vrlo jake. Nije ni malo neobično da mladi parovi pošalju decu nazad na Tongarevu da odrastaju kod baba i deda i da ih ovi vaspitaju. Klinci odrastaju u savršenoj atmosferi slobode, opšteg druženja i bez bilo kakvog stresa. Ima dosta mladih ljudi, tako da ostrvo ustavari ne izumire.
Jedna od stvari koje su nas fascinirale je organizacija zajedničkog života. Jako se puno druže, posećuju i provode puno vremena u zajedničkim aktivnostima. Nikom nije dosadno jer se stalno nešto događa.
Jednom nedeljno celo selo kreće u šetnju duž obale do lokalne bolnice. Imaju malo problema sa prekomernim kilogramima, pa ih pre šetnje doktor meri, da vidi ima li nekih promena.
Penrhyn parada
Svakog dana oko 5 popodne igraju odbojku. Hteli smo i mi da igramo, ali kada smo videli kako igraju, odustali smo da se ne brukamo.
Prošle nedelje je celo selo kolektivno krenulo na izlet na susedno ostrvo. Ide se čamcima, nose šatore, stolove, ležaljke. Roštilja se riba koja je zajednički sveže ulovljena. Ostaće da prenoće. Pozvani smo i mi, ali smo se dogovoili sa Rolfom i Boukje da im čuvamo gumenjak dok rone. Na odlasku nam poručuju da im čuvamo selo dok se ne vrate.
Izviđačice
Malo smo se dvoumili da li da krenemo na piknik, ali je i ronjenje u uskom prolazu u atol nešto što ne treba propustiti. Brojne male ribe jedino mogu tuda da prođu, pa ih tu saćekuju veće ribe, a pecaroši i ronioci tu sačekuju i male i velike. Najviše riba ima kod početka plime, treba uskočiti u vodu ispred ulaza i pustiti da vas struja unese u lagunu. Rolf i Boukje imaju kompletnu ronilačku opremu, a mi smo se naoružali maskama i perajima.
Odmah pošto smo izašli iz lagune videli smo uzburkano more, pa peraja. Ajkule su našle svoj plen. To su relativno male ajkule zovu ih black tip sharks, koje su bezopasne za ljude. Rolf i Boukje odmah uskaču u vodu a mi se nećkamo. Bezopasne ili ne, nije pristojno uznemiravati ajkule dok ručaju.
Malo smo se vrzmali okolo, tražeči zgodno mesto da uskočimo, kad nam je došlo jato delfina u posetu. Delfini svuda oko nas, skaču, prave piruete, možda njih 50, prosto nas pozivaju na igru. Prihvatamo igru i jurcamo se s njima. Jure oni nas pa mi njih. Neli leži na pramcu gumenjaka delimično u vodi. Delfini prilaze do milimetar od nje. Vrištimo od sreće. Od kupanja smo odustali jer smo nekako dobili utisak da gube interesovanje kad smanjimo brzinu.
Pokušavamo da ih navedemo do Rolfa i Boukje tj do mesta gde se vide njihovi mehuhi, ali delfini odustaju od igre čim se približimo. Valda im je postaje previše plitko.
Rolf i Boukje izranjaju nakom 20 minuta prezadovoljni. Ipak su ih obišla 4 delfina i malo se igrali i s njima. Plivali su i sa manta rey i bezbroj raznih malih riba. Ajkule su videli ali se nisu približavale.
Jedna od jačih stvari koje povezuju meštane je i religija. Svojevremeno su na ostrvo došli i katolički misionari. Ostrvaljani su postali Hrišćani. Međutim tokom vremena su se pravila promenila. Ostrvljani su se polako preorijentisali i postali deo hrišćanske crkve Kuk ostrva (vrsta Protestanske ZION crkve).
Jedna od važnijih ličnosti ostrva je sveštenik (reverand). To je jedan veseli debeljko, koji je preuzeo ulogu nezvaničnog vođe. Od milja ga zovu Papa Maori. On blagosilja sve njihove aktivnosti.
Crkva im je stara preko 100 godina, lepo je održavaju. Pozvani smo da prisustvujemo nedeljnoj misi. Sveštenik je najavio da će održati deo mise na engleskom u našu čast. Tu su se meštani uskomešali. Svako malo neko dolazi da nam prenese pravila. Ne bi valjalo da se obrukamo. Prvo, u nedelju se ništa ne radi. U crkvu moramo da uđemo pre sveštenika. Posle se zatvaraju vrata. Žene moraju imati suknju do ispod kolena, pokrivena ramena i šešir. Muškarci moraju imati duge pantalone i kragnu. Posle mise, ako ništa nije organizovano ide se kući.
A ja se zovem...
Konačno je došla i nedelja. Obukli smo se po pravilima. Već dve godine nismo bili tako pristojni. Krećemo polako prema crkvi. Prolazimo kraj zgradice njihovog komunalnog centra. Unutra gomila dece. Pevaju. Zastajemo da ih čujemo. Ne možemo da verujemo da tako mala deca mogu tako lepo i složno da pevaju. Meštani polagano i dostojanstveno idu ka crkvi. Pridružujemo se i mi. Crkva unutra nije ukrašena, nema ikona ni bilo kakvih hriščanskih oznaka, osim što na svim stubovima piše ZION.
Sedamo među meštane. Ulazi sveštenik i vrata se zatvaraju. Posle kratke i tihe pauze svi, ama baš svi počinju da pevaju neku crkvenu pesmu na polinežanskom. Glasovi fantastični, uklopljeni. Prosto da čovek ne poveruje da celo selo tako lepo peva, kao najbolji hor. Neli su na oči pošle suze a ja sam se naježio. Nesmemo da slikamo u crkvi, ali ja ne mogu da odolim. Na kvarno, da niko ne vidi, palim video kameru u rancu i pokušavam da bar tonski zabeležim događaj koji se retko viđa.
Misa se nastavlja i sveštenik sa vremena na vreme ubacuje i po koju rečenicu na engleskoma, da bi i mi kao gosti, mogli da shvatimo šta se dešava.
Pri kraju još jedna zajednička molitva sa pesmom i zvanična dobrodošlica nama kao gostima.
Po završetku smo pozvani u komunalni centar na malu zakusku, šalu i zabavu sa klincima.
Na putu kući vidimo neko čudno pile ispred jedne kuće. Prilazimo da vidimo šta je. Gazda kaže da je pile albatrosa. Našli su tri pileta na susednom ostrvu, još su im bile zatvorene oči. Mame nije bilo nigde pa su ih doneli kući da ih odhrane. Oni veruju da velika nesreća prati onog koji povredi albatrosa. Sad su ostala samo dva pileta. Jedno je negde nestalo.
Nestašni bebi albatros
Drugi jedriličari su izneli svoje sumnje da se radi o albatrosu. Ma ne, to je booby kažu jedni, ma to je fregata kažu drugi. Mi nismo sigurni, jer smo sasvim laički otpisali sve tri vrste, ali ćemo ga voditi pod “albatros“ dok ne doznamo šta je. Ako neko od vas zna koja je to ptica javite nam.
Svoj boravak ovde smo produžili jer se u petak održavalo takmičenje grupa žičanih instrumenata. Takmičenje otvara sveštenik uz molitvu i pesmu celog sela.
Bilo je pet grupa koje su se takmičile, neki još klinci, a neki ne. Neverovatna harmonija glasova. Pravo uživanje. Onda su ustale sudije (naravno i sveštenik) uhvatili instrumente i otpevali pesmu. Pa gosti sa susednog ostrva. Pa kapetanica broda za snabdevanje (nije baš zablistala). Potom se pojavila jedna žena sa pratećom grupom koja je zvučala kao reinkarnacija Marije Callas. Kakva koncentracija talenta na jednom malom ostrvu na sred Pacifika! Pokušali su da ubede i nas da učestvujemo - van konkurencije. Nije bilo lako da ih odvratimo, dok Neša nije objasnio da kad mi zapevamo sve ribe pobegnu.
Ono čega se često setimo je kako su bodrili grupe, ako bi primetili da su uplašeni ili kad bi ih izdao glas. Nije bilo zviždanja ni negodovanja već pljesak podrške.
Uglavnom da skratimo priču, nezaboravan boravak i divni ljudi.
Sutradan smo se teška srca spremili da krenemo. Bliži se sezona uragana i valja nastaviti ako želimo da stignemo do Fidžija na vreme. Pozdravljamo se sa celim selom, donose nam gomilu voća za uz put, žele nam srećan put radio stanicom i obećavaju da ćemo biti u nihovim molitvama i u srcima i kada odemo.
Valjda će nas pratiti sreća
Pozdrav
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 10/12/10