Pišu i slikaju
Neša i Neli
Mount Temeitu i plaža crnog vulkanskog peska
Ostrvo Hiva Oa, grad Atuona, uvala mrke vode okružena impresivnim planinčinama. Malo smo u čudu; to nije ono što smo očekivali od Markeza. Osim planina neobičnih formacija, koje su zaista fascinantne, ni po čemu se ne vidi da smo u Polineziji. Voda je boje uzburkane reke u kojoj se ništa ne vidi, pa ni ajkule, koje dolaze u uvalu na spavanje, bar tako kažu lokalci, a bogami i komšija koji je juče pored broda video dve ajkule čekićare.
A grad, bolje reći mesto, ima svega 1500 stanovnika. Kuće su uredne, ravne linije, verovatno montažne, razbacane po brdima i skrivene iza velike količine zelenila. Ljudi su ljubazni, ali ništa od one gostoljubivosti o kojoj se priča (Latino - Amerikanacima bi mogli da pozavide). Nikako da shvatimo kako stvari ovde funkcionišu. Svi nešto rade, a niko ništa ne radi. Industrije nema, poljoprivrede nema, ribarstva nema. Samoposluge su pune robe iz uvoza po neverovatno visokim cenama, ali nema svežeg voća, povrća, svežeg mesa. Ostale robe ima jako malo, ali je sve naboljeg kvaliteta uz odgovarajuće visoku cenu. Nikako nam nije jasno odakle ovim ljudima para da plaćaju tu robu. Raspitujemo se ali nikako ne dobijamo odgovor. Svaki dan otkrijemo nešto novo što nas samo još više zbuni. Ovde se dosta puši i to Marlboro, iako kutija košta 8 evra (mi smo prešli na motanje cigara). Omiljena hrana im je jagnjetina iz Novog zelanda. Kad smo konačno videli ribarski brod, oduševili smo se misleći da je sve vreme bio na vodi, a onda smo spazili da su ribari Francuzi. Zar je moguće da ništa nije ostalo od tradicije velike pomorske sile Polinežana?
Neobične formacije Hiva Oa
Danas na Markezama, koji se sastoje od 11 visokih ostrva i jednog atola (od kojih je samo 6 naseljeno), živi oko 8700 stanovnika. Od svih polinežanskih ostrva Markezi su doživeli naizrazitiji pad stanovništva. Kada su stigli prvi evropski istraživaći, na Markezima je živelo preko 100.000 Polinežana. Evropljani su sa sobom doneli bolesti na koje Polinežani nisu bili otporni, pa je stanovništvo palo na 20.000 sredinom 18. veka, da bi početkom 19.veka bilo ispod 3000. Tokom 20. veka broj stanovnika se oporavljao, ali se prirodnim odlivom na Tahiti broj opet drastično smanjio.
Ovde smo jer je Atuona jedna od dve ulazne luke. Ovde smo jer ovde ima internet, aerodrom i trebalo bi da je najlakše za naručivanje delova (do Papetea, na Tahitiju gde može nešto od delova i da se kupi, ima još preko 800 NM). Tu smo takođe, jer se na ovom ostrvu nalazi i najveći arheološki nalaz Polinezije i najveći Tiki sveta. Ovde smo jer su Gogen (poznati francuski slikar) i Žak Brel (francuski kompozitor i pevač) odabrali da žive baš na Hiva Oi, pa verujemo da nam tek prestoji da otkrijemo čari ovog ostrva.
Pogled na Atuonu sa mesta gde je Žak Brel hteo da zida kuću
Na sidrištu osim Helene koja nas je tako lepo dočekala, su još četiri broda. Tri su imala problema sa autopilotima. I Helena je izgubila jedan autopilot, ali je imala rezervni pa su stigli bez problema. Ademas je osam dana jedrio na ruke 24 h. Na njemu dva momka u najboljim godinama, pa su mogli - ali kažu jedva. Jedrilica Sunshine ima autopilot na vetar koji je vlasnik sam napravio pa je mogao nesto da sklepa na vodi kad se pokvario. U čudu slušaju našu taktiku i hvataju beleške. Svi su čuli za još nekoliko slučajeva gubitka autopilota. Kao da je Pacifik objavio rat autopilotima ove godine.
Formalnosti obavljamo glatko. Obaveštavaju nas da možemo da ostanemo 90 dana i da produžimo još 90 dana. Prijatno nas iznenađuju. Ameri ovde mogu da ostanu samo 30 + 60 dana. Slušamo ih kako se žale i tešimo ih. To je lep osećaj. Malo da im uzvratimo saosećajnost.
Selo Taaoa
Ovde sad treba dovesti brod u red. Majstora nema, prodavnica delova nema. Može da se naručuje roba bez carine, ali su putanje krajnje sumnjive prirode. Fedex i DHL postoji u Tahitiju, pa odatle putuje kargom do raznih ostrva Polinezije. Tu ih preuzimaju neke anonimne agencije koje rade 2 do 3 sata dnevno, u različito vreme, pa nikako da ih nahvatamo. Kao adresu treba da napišemo: Brod Basjako - u tranzitu, ostrvo Hiva Oa, Francuska Polinezija. I da se molimo bogu da će pošiljka da stigne.
Ali odakle naručiti? Naš autopilot se više ne proizvodi, a delovi ne mogu nigde da se nađu. Uporedo gledamo delove i nove autopilote. Taman nađemo sajt sa dobrom cenom za novi autopilot, kad oni ne primaju našu karticu. Nađemo drugi sajt, ali oni šalju samo UPS-om (ovde možemo dobiti robu samo Fedexom ili DHLom, sve ostalo je apsolutna lutrija). Sad smo već dobili adrese internet prodavnica za jedriličarsku opremu od drugih jedriličara. Poslali smo upite na bezbroj adresa, ali nikako da dobijemo odgovore. Tu smo već nedelju dana a još nismo naručili robu i već se nerviramo. Odjednom shvatamo da nam ne radi E-mail. Ne radi ni naš sajt! Zašto, o čemu se radi? Zovemo Beograd i shvatamo da mail koji smo poslali sa fakturom za produzenje sajta nije stigao. Uplata je izvršena odmah potom, ali se zbog nekih tehničkih problema sve to odužilo tako da je još nedelju dana prošlo dok nismo dobili željno očekivane odgovore.
Puteljak kroz selo
A odgovori glase: Hvala za porudžbinu, nažalost Raymarine će da počne da isporučuje autopilote tek sredimom septembra. Šta sad? Ako čekamo sredinu septembra, pa dok stignu delovi, pa dok se ugradi nema šanse da stignemo do zone bez uragana na vreme. Gledamo druge proizvođače. Simrad je prestao da proizvodi autopilote, a Garmin proizvodi samo za hidraulične sisteme. Gledamo druge modele, preveliki su da ih ugradimo na naš brod ili preskupi. Šta se to dešava? Kao da su se sve sile sveta udružile da ostanemo ovde što duže.
Konačno nakon provedenih 50 sati na internetu, nalazimo prodavnicu koja ima na skladištu dva zaostala autopilota i voljni su da nam ga pošalju. Još samo da stigne!
I stiglo je!!!
Dok čekamo delove treba urediti brod. Veš od 45 dana trebalo je oprati na ruke. Nije da nema pralja. Videli smo oglase, nude pranje i sušenje po ceni od 3-4€ po kilogramu pa smo očas posla zaključili da bi smo radije te pare potrošili u restoranu. Pranje broda spolja, od posledica zavljačenja, se pokazalo kao posebna zabava na ovoj bibavici. Plastičnom špahtlom iz dingija skineš 20 cm travuljine dok talas ne odnese dingi. Onda čekaš da te drugi talas približi brodu, pa ako te ne zvekne o brod, u kojem slučaju moraš da se izmakneš da ti ne razbije rame ili glavu, uspeš da skineš još 20 cm površinskog sloja. Za ono što ostane ispod treba još dobro da se pomučiš (praćakanje oko broda sa sunđerom u ruci ne dolazi u obzir zbog morskih kučića).
Arheološko nalazište - Taaoa svetilište
Obilazimo arheološka nalazišta za koja se tvrdi da su najstarija u Polineziji. Taaoa nalazište služi kao dokaz da su Polinežani doplovili prvo na Markeze iz Azije preko Samoe i Tonge. Kad su ostrva Markeza postali za njih premala, krenuli su dalje u istraživačke pohode i nastanili ostala ostrva francuske Polinezije, Havaje, Uskršnja ostrva i čak Novi Zeland. Ono što čini njihov pohod neverovatnim je da su preplovili na hiljade milja u primitivnim katamaranima navigavajući po zvezdama još pre nove ere. Procenjuje se da su na Markeze stigli između 500-300 godina p.n.e. iako nije sigurno.
Petroglifi dokazuju da su Markezi nastanjeni nekoliko stotina godina pre ostale polinezije
Komšija, mornar sa broda Ademas se tetovirao, ovde na izvoru tradicije tetoviranja. Dobio je izvanrednu tetovažu na ramenu. Iako se svi Polinežani tetoviraju, smatra se da je umetnost tetovaže Markeza najrafiniranija i ima preko 400 šara. Muškarci su često bili tetovirani u celosti, uključujući očne kapke, jezik i teme glave koju su potom redovno brijali.
Za prvobitne Polinežane, poreklo tetoviranja vuče korene od bogova. Dva sina boga Ta’aroa su prvi koristili tetovaže da bi zadobili naklonost svoje sestre. Ljudi su njih imitirali. Tetovaže se koriste zbog njihove estetske vrednosti i seksualne privlačnosti, ali i mnogo više od toga. Tetovažama se označava i prelazak iz detinjstva u muškost, pripadnost grupi, plemenu i štiti od zlih uticaja.
1819.g Kralj Pomame II, nakon što je kršten, zabranio je obožavanje starih polinezijskih bogova, tetoviranje i tradicionalne igre. Još veći uticaj na skori nestanak tetovaža imalo je uvođenje odeće, jer telo skriveno iza evropske odeće, gubi svoj značaj za društveno isticanje.
Tiki predstavljaju prvobitnog čoveka
Danas, kažu, rađa se pobuna protiv zapadnjačkog načina života. Polinežansko društvo je odlučno u nameri da se oporavi od kulturnog šoka reaktiviranjem skoro odumrlog običaja tetoviranja. Ali to teško ide jer niko više nije spreman da se odrekne blagodeti. Komšija sa Ademasa se sa tetovaže vratio sa sedam grana; ne grana, nego grančina banana. „Jel otvaraš prodavnicu banana?” zadirkujemo zapanjeno. „Dok su mi drugara tetovirali, mene su odveli na plantažu banana i počeli da seku grane. Kad sam shvatio da su svih sedam grana za mene pitao sam ih: Tako smo i mi dobili granu banana, koju smo dalje delili jedriličarima kako su stizali. Hteli ne hteli, morali smo ih podeliti, jer banane na grani imaju ružnu naviku da sve sazrevaju u roku od par dana. Markezi su obdareni plodnom i blagonaklonom prirodom. Gde pljunete koščicu tu izraste drvo. Mango, banane, grejpfrut, limun, papaje, kokos, ima ih na sve strane. I evropskog voća ima ali u nekom prilagođenom obliku pa nije uvek dobro za jelo. Voća ima u izobilju i ne prodaje se. Slobodno je za samopolsluživanje ako je na ničijoj zemlji, a ako je na nečijem imanju, lepo polinežansko vaspitanje nalaže da pitate vlasnika, koji vas neće odbiti osim u slučaju da je već namenjeno nekom. Markežani su lovci, nisu stočari. Brda su puna svinja i koza koje su doveli prvi istraživači. A one su se u slobodi razmnožavale. Niko se nije potrudio da ih gaji. Treba samo da ih ulovite (ako imate pušku i konja) ili da unajmite lovca. Čak su i kokoške divlje. Ko god ih uhvati može da ih ruča. |
 Banjan drvo u čije su korene bacali kosti mrtvih |
 Sušenje kopre |
Nažalost, voćke koje se nalaze na uobičajnim putanjama su odavno obrstili pa nam treba vremena da razradimo nove putanje i polako postanemo kao Polinežani, skupljači. Što se tiče lova, tu smo sasvim zatajili. Nekako nam se čini da su Markežani napustili svoje običaje a Francuske nisu još prihvatili pa su ostali zarobljeni u nekom međuprostoru. Pričamo sa mnogima: «Ima, ima privrede, ovde se izvozi kopra (to je sušeno meso kokosovog oraha od kojeg se pravi kokosovo ulje i baza za sapune), izvozi se Noni (biljka koja se koristi u medecini), lovi se i … » Mislim da znaju da stvari nisu kako treba, ali kao da ne žele o tome da pričaju sa nama strancima. Škrto daju po poluinformaciju koja pomaže da sklopimo mozaik. Kad se u Tahitiju počeo razvijati turižam Francuzi su počeli da investiraju kao ludi. Markežani su odmah uvideli da od male privrede sa njihovih 8000 stanovnika ne mogu priuštiti ni auto ni kuću pa su svi pohrlili u Tahiti. Da Markezi ne bi sasvim opusteli, Francuzi su počeli da šalju pomoć, subvencije… Tako je došlo do ove čudne zajednice gde svi hoće da rade u kancelariji, iako privrede nema. « Za kopru i za lov treba biti hrabar » kaže se ovde. Hrabar zato što vam niko ne garantuje prihod, a život je itekako skup. A zašto nisu razvijali turizam na Markezama? Razlog je sasvim jednostavan; Francuska Polinezija se prostire na prostranstvu koje je veliko skoro kao Evropa i jednostavno nije bilo mogućnosti da se razvijaju sva ova prelepa ostrva. Da je tradicija zaboravljena, sva je sreća, jer Polinežani su nekada bili ljudožderi. Sećam se gusarskih filmova gde tetovirani urođenici trče za ubogim brodolomnicima i vuču: Kai Kai. |
Postoji priča da kapetana Kuka (kada je bio na ovim prostorima) nisu pojeli, jer nisu mogli da se dogovore da li će da ga pozovu na ručak kao glavno jelo ili predjelo. Sada te u restoranu pitaju hoćeš li da Kai Kai (jedeš) ili samo piće da popiješ.
Pozdrav iz Polinezije
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 10/09/10