Pišu i slikaju
Neli i Neša
Puteri Marina je u sklopu još nezavršenog kompleksa novog luksuznog Puteri Harbour naselja (resorta). Sve je novo, najbolji pontoni i infrastuktura koje smo sreli na našim putovanjima i apsolutno sve funkcioniše, doduše malo usporeno i trapavo, ali sa puno dobre volje i truda. Mnoge marine po svetu bi mogle da se ugledaju na njih.
Cene su prihvatljive, marina nije dovršena pa smo dobili popust od skoro 50% ako ostanemo duže.
Za Maleziju nam po pravilu treba viza u napred. To smo znali i pre dolaska ovde ali se nadamo jedriličarskim povlasticama. Napravljen je i rezervni plan. Ako nas budu gnjavili sa vizama, isplovljavamo, prelazimo reku na singapursku stranu gde nam ne treba viza, u marinu Rafles koja je svega 5 NM odavde, pa tamo tražimo Malezijsku vizu. Malo komplikovanije i dosta skuplje jer su marine u Singapuru papreno skupe, a koliko se čeka za vize ne znamo.
Osoblje Puteri marine nam je organizovalo odlazak njihovim kombijem do trajektnog terminala u okviru Puteri luke. Sa nama ide i čovek iz marine. Trajektni terminal za trajekte do Singapura je međunarodni i ima carinu i imigraciju. Izgleda fantastično i potseća na međunarodne aerodrome. Naš čova nam uzima dokumenta i odlazi da poseti vlasati. Sve ide jako brzo i bez komplikacija i dobijamo vize i kruzing permit bez problema (pri tome sve to ne košta ništa). Još jednom se potvrđuje pravilo da ako si stigao jedrilicom, sve ide mnogo lakše i bezbolnije.
Puteri harbour je pozicionirana u sred ničega, naime postoji grad Gelang Patah koji je udaljen oko pola sata kolima od Puterija. Vlasti su rešile da izgrade potpuno novi grad, jer je lakše i više se isplati graditi novo na ledini, nego rušiti i uređivati staro. Prvo je izgrađena infrastuktura, velike avenije sa po 3 trake, zelene površine i državne zgrade. Sada se polaku popunjavaju prazni prostori sa novim poslovnim zgradama, tržnim centirma i stambenim kompleksima. Blizina Singapura sigurno pomaže, jer mnogo Malezijaca radi u Singapuru i putuje svakodnevno preko mosta na posao, (bolje su zarade, ulazi više para), a Singapurci često dolaze u Maleziju da pobegnu od vreve i gužve velegrada. Problem je što u ovoj izolaciji pravu Maleziju nemožemo da iskusimo!
U Puteri marini, pored pontona i kupatila ima dva restorana, bar, vešeraj i to je uglavnom sve. Svaka nabavka pretstavlja problem jer je sve jako daleko od marine. Marina organizuje kolektivni odlazak do grada kombijem 2 puta nedeljno, na po 2 do 3 sata, što pretsavlja problem i nije dovoljno. Druga varijanta je taksi ali to podosta košta i teško je nahvatati taksi za povratak. Tako je svaka tura za grad pretrpana i kad stigneš, počinje opšta jurnjava da se sve stigne. Na sreću kruzeri su snalažljiva sorta pa uglavnom sve funkcioniše.
Pre izvesnog vremena smo dobili mail od Gradimira koji prati naša putovanja na sajtu a živi u Singapuru i koji nas je pozvao da budemo njegovi gosti kad stignemo. Bilo bi lepo procunjati po Singapuru sa nekim ko je naš i ko poznaje grad. Kruzeri iz marine često idu do Singapura u šoping i neke ozbiljnije nabavke (brodski delovi), ili da obnove vize koje se uglavnom izdaju samo na mesec dana. Jako je praktično iz marine.
Grupa kruzera kreće za Singapur i Neli im se pridružuje. Hoćemo da vidimo kako to ide, da bi mogli da se organizujemo za našu posetu Gradi.
„Skoknes do Singapura“ što nam je rećeno, nije baš veran opis prelaska granice. Mnogi Maležani sa radnim propusnicama putuju svakodnevno, pa autobus ne čeka na nas smrtnike koji moramo da pokažemo pasoše... i pobeže nam autobus... više puta... ustvari na svakoj kontroli. Ali dobro, primili su nas u sledeći uz malo više čekanja.
Prvi susret sa neobičnim zakonima Singapura me je dočekao još na granici kad se ispostavilo da je jedna jedina paklica cigareta problem. Paklica je bila otvorena pa su mi oprostili. Ko bi pretpostavio da je zabranjeno unositi cigarete u Singapur? (to ne znači da se tamo ne prodaju po paprenim cenama). Prijatelji su pohitali da mi ispričaju ostale zabrane pre nego dospem u pravi problem. Za bacanje đubreta na ulici se plaća ogromna novčana kazna, a posle treće novčane, prestupnik mora da skuplja đubre u nedelju. Zabranjene su: žvake (prodaja i komzumiranje); grljenje i svi drugi vidovi intime na javnom mestu; bandži džamping; pornografija, uključujući i šetanje go u sopstvenoj kući i oralni seks osim kao vid predigre. Homoseksualci su takođe protivzakoniti.
„A znaš li koliko košta saobraćajna dozvola?“ pitaju. „$75.000!!! Tako pokušavaju da smanje saobraćajnu gužvu.“
Priča se da su Singapurci radoholici jer je ljuti razvoj na azijski način postignut neverovatnim radnim vremenom sa jednim celim slobodnim danom mesečno. Noviji zakoni organičavaju radno vreme i nalažu obavezu plaćanja prekovremenog rada, ali to još ne funkcioniše u praksi jer navala radne snage iz susednih zemalja ne može da se zaustavi.
Iz nekog razloga sam pogrešno zaključila da mora da je sve jeftino ako svi tu dolaze u šoping. E nije! Singapur je papreno skup grad (osim za Australijance) ali bar može svašta da se kupi. Našli smo mnoge sitnice koje smo već mesecima tražili, kao što je nama neophodni aditiv protiv algi za dizel.
U Singapuru mi je sve vreme nešto smetalo, nešto što nisam mogla da uhvatim. Onda mi je sinulo. U zemljama „...nezije“ koga god pogledate, lice im se pretvori u veliki osmeh koji kaže, „tako bi voleo da komuniciram sa tobom, a ako ne uspem, nema veze, možemo i samo da se osmehujemo“. Prvi put od kako smo zašli u zemlje „...nezije“ niko me ne gleda u oči, niko mi se ne smeši. Spuste pogled i zure u knjige, mobilne, epad, ipod.... Jel i to cena singapurskog čuda?
To su bila samo neka površna razmišljanja nakon pola dana šopinga u Singapuru. Valjda će biti prilike da malo bolje upoznamo Singapur.
U marini ima dosta brodova. Međutim ima samo par brodova na kojima ima nekoga od posade. Ostali su ostavljeni na po par meseci dok su vlasnici otišli kući da slično nama izvagaju šta dalje. Imamo jednog Francuza, par Amera i Australijanaca, koji su već starosedeoci. Lepo se družimo.
Za vreme šoping tura do grada imali smo prilike da probamo malezijsku kuhinju. Interesantni ukusi, mešavina začina i mogućnost da se na ulici jede za male pare su nas prijatno iznenadili. Treba još reći da ima puno kineskog uticaja, a ni indijski nije mali. U lepom indijskom restoranu u marini, svakog četvrtka kruzeri dolaze organizovano na večeru (klopa je odlična, na bazi bifea, jedi koliko hoćeš, a za svako pivo koje naručiš pre 18H dobijaš još jedno džaba), što bi se reklo prava prilika.
U marini, to jest resortu, se stalno nešto događa. Razne prezentacije, živa muzika, zabava za decu itd. To sve ide po sistemu “kako mali Perica zamišlja zabavu“. Muzika preglasna, tonovi falš, prezentacije suviše napadne, deca se plaše zabavljača i beže na sve strane. Zabavljačice su većinom Kineskinje jer je Malezija muslimanska zemlja i podosta restriktivna po pitanju ženskog oblačenja i pojavljivanja pred publikom.
U Maleziji su i pored svojih religijskih restrikcija vrlo liberalni prema nama „turistima- nevernicima“. Ne prave probleme oko oblačenja i pijenja alkohola uz vrlo čudna ograničenja. Prostor u bašti kafane u marini je podeljen na dve sekcije. Jedna „alkoholna“ a druga “bezalkoholna“. Ako hoćeš da naručiš neki alkohol, kelener će te zamoliti da sačekaš i poslati ti drugog kelnera (obavezno Kineza) da primi narudžbu, donese piće i naplati taj deo računa.
U manjim prodavnicama i kioscima nema alkohola i tačka.
Slična stvar je i sa samoposlugom. Ima svega, ali bez svinjetine. Postoji odvojen deo za nas koji konzumiramo ne Halal hranu. To je izdvojena prostorija sa velikom tablom na kojoj piše Non Hallal, gde ima svega, od slanine, alkohola pa do kobasica. U tom delu prodavci su Kinezi. Naručiš, platiš, zapakuju ti robu, obeleže kesu plavom vrpcom, pa izađeš i nastaviš sa šopingom. Kad stigneš na glavnu kasu, kasirka ti prstom pokaže na tvoju kesu sa plavom vrpcom (neće ni rukom da je dotakne), uzmeš je i staviš u torbu, a ona nastavi da sabira i naplati sve ostalo. Čudno, ali funkcioniše i za razliku od Indonezije uglavnom možeš sve da kupiš.
Vreme nam je da smislimo šta i kako ćemo dalje. Nije se mnogo promenilo. Kroz Crveno more se još ne ide, piratska pretnja je blokirala puno kruzera sa ove strane pa im se i mi pridružujemo. Plovidba do juga Afrike, pa na dalje ka Mediteranu nije ni malo laka. Tu ima više verzija. Jedna, na oko najlakša, je da se plovi ka Madagaskaru, pa Južna afrika, pa Assension ili Sveta Helana (mala ostrvca na sred okeana). Tu se mogućnosti povećavaju. Jedna opcija je ploviti ka Južnoj Americi, tačnije ka Brazilu, pa polako ka Karibima, pa klasična ruta ka Bermudama, Azorima pa ka Gibraltaru. Ova opcija je relatvno laka, ali jako dugačka i dugotrajna. Treba sačekati pravo vreme i vremenski prozor na svakoj deonici. Po proceni taj deo puta bi mogao da potraje preko godinu dana, a u našem slučaju verovatno i više, jer mi, kao što znate, želimo što više da vidimo (a budžet se žešće istanjio...).
Druga varijanta od St Helene, je ići na zapad skoro do Brazila (da se uhvate Pasati) pa onda okrenutu ka severu i orcati ka Kanarima, pa za Gibraltar. Ova opcija je jedriličarski vrlo zahtevna. Zbog preovladajućih vetrova je skoro nemoguće ploviti “uzbrdo” uz zapadnu obalu Afrike. Ovo parče puta bi bilo vrlo teško i naporno, što za brod, što za posadu.
Sledeća varijanta bi bila da ukrcamo naš Bašjako na teretni brod i pošaljemo ga ka Mediteranu. Pored toga što to košta ogromne pare, dolazimo u situaciju da tako nećemo da završimo naš put oko sveta (Cirkumnavigaciju) što nam je bio cilj i dugogodišnja želja.
Poslednja opcija bi bila da prodamo brod, prekinemo putovanje i hajd kući. Pored toga što nam se to ne radi, ostaje činjenica da nismo jedini. Mnogi su se zaglavili na isti način i rešili da prodaju brodove. To je dovelo do velikog pada cena polovnih brodova. Mi smo u međuvremenu naš Bašjako kompletno sredili, doradili, obnovili, dokupili što šta. Izgubili bi gomilu para, a i srce bi nam puklo.
Dok smo sedeli u marini i razbijali glave šta nam valja činiti na dalje, dobili smo vest da se Nelina mama ozbiljno razbolela i završila u bolnici.
To nas je nateralo da se na prečac odlučimo: prekidamo put, idemo kući pa ćemo od kuće rešavati šta i kako dalje.
Ionako smo po prvobitnom planu hteli da ostavimo brod u Maleziji ili Tajlandu na neko vreme i skoknemo do kuće da se reorganizujemo i provedemo vreme sa porodicom.
Počinje jurnjava za avio kartama. Cene su šarene, pa kopamo da nađemo nešto što neće previše da boli po džepu (na brzake to nije najlakše). Ispostavilo se da „Turkiš“ daje najbolje opcije. Radimo rezervacije, plaćamo preko neta i nadamo se da će sve da bude OK. Neli kreće za dva dana a ja za pet.
Da bi odleteli, treba stići do Kuala Lumpura. To podrazumeva taksi do autobuske stanice, pa busom 4-5 sati do prestonice, pa vozom do aerodroma, pa drugim vozom do terminala, pa onda čekanje na avion od skoro 8 sati (jer smo na svakoj promeni prevoznog sredstva predvideli i vreme za (ne)snalaženje), pa let do Istanbula od 8 sati, čekanje u Istambulu 3 sata na konekciju, pa let do Beograda. Sve u svemu raznorazna prevozna sredstva i kući smo za 2 dana.
Sve smo organizovali i onda počinje frenetična akcija spremanja broda za ostavljanje na neodređeno vreme, jer ne znamo šta će nas dočekati kod kuće.
Ostavljanje broda na bilo koje duže vreme u tropima je žešća zabava (ako želimo da ga zateknemo u iole dobrom stanju kada se vratimo).
Najveći neprijatelj je večita vlaga, zatim dolazi nemilosrdno sunce, pa na kraju mogući vetrovi i potencijalno nevreme.
To sve izgleda jednostavno sve dok se ne napravi lista i stavi sve na papir. E onda se uhvatiš za glavu. Pri tom sve treba odraditi na temperaturama od 30 stepeni sa ogromnom vlagom (prognoza kaže subjektivni osećaj je kao da je temp. 48 stepeni) prava divota.
Uglavnom Bašjako, zapakovan, pokriven, ušuškan, privezan sa gomilom konopa za dok i nek mu je bog na pomoći dok se ne vratimo.
Pozdrav
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 05. septembra 2013.