Pišu i slikaju
Neli i Neša
Put od Rempanga do Nongsa Point marine od nekih 25 milja, nije bio nešto specijalno stresan ni problematičan, ako se izuzmu česti susreti sa velikim brodovima koji idu ka Singapuru i što se mora biti stalno na oprezu van plovnog puta zbog, pogodite, ribara, mreža, štapova...
Usput prolazimo nekoliko neobičnih naselja na vodi i prelepih ostrva sa kućama sojenicama na samoj plaži. E ovi su bukvalno shvatili izraz „život na plaži“.
Nesnosna je vrućina, subjektivni osećaj 48°C. Kvasimo se od glave do pete, polivamo obučeni ne bi li se bar na tren ohladili. Naravno da je motor radio punom snagom (to se već podrazumeva), pomalo smo jedrili tek da se kaže, a i po koji front i kiša su se našli tu i tamo.
Prilaz Nongsa pointu je malo zeznut, ima dosta plićaka i kamenja na putu. Na ulazu postoje dva para ulaznih markera (crveno-zeleno), ali su tako pozocionirani da nam uopšte nije bilo jasno između koja dva da uđemo (kasnije se ispostavilo da jedan par markera vodi u reku pored marine, gde dolaze mali trajekti koji idu za Singapur), a između je kamenje i žešći plićak.
Pozvali smo marinu stanicom, na naše čudo javili se i poslali čamac da nas uvede.
Marina je u sklopu velikog i luksuznog resorta i po nama je to u stvari bila prva prava marina u Indoneziji (ona u Baliju ne zaslužuje naziv marina). Pontoni novi, sve instalacije rade savršeno, bazen, kafana, bar, osoblje ljubazno, još samo da vidimo šta će da se desi kada shvate da nemamo CAIT (kruzing permit) i da su nam vize istekle.
Menadžer marine je simpatični Francuz. Kada je čuo da nam papirologija nije u redu, odgovorio je da možemo ostati dan-dva pod uslovom da ne napuštamo marinu i da budemo što manje primetni.
Super, imaćemo vremena da odahnemo, sačekamo dobro vreme i pripremimo se za Singapur Strait. Po ko zna koji put pominjemo Singapur Strait i to sa razlogom.
Singapur je jedna od najprometnijih luka na svetu, zona razgraničenja (trafic separation) vrlo uzana, struje izuzetno jake i sa svih strana, a vreme apsolutno nepredvidivo. Singapurci traže da svaki brod koji tuda prolazi ima AIS (automatic identification system), što mi naravno nemamo. AIS prikazuje sve brodove u blizini, sa svim mogućim podacima (ime broda, veličina, kurs, brzina, mogućnost kolizije i još što šta), jako korisna naprava jer i veliki brodovi vide nas i sve naše podatke. AIS prijemnik košta oko 300$, a primopredajnik 700$ pa na više, što je van naših mogućnosti, retko nam treba, a ribari ih nemaju....
Ićićemo na bezobrazluk, pravimo se ludi i nikom se ne prijavljujemo.
Na drugom kraju keja stoji jedan nama poznat brod. To je SV „SISIUTL“, koga su naši prijatelji sa jedrilice Totem (to su oni simpatični Ameri sa klincima koje smo sreli na Gili Airu), šlepovali kroz kanal između Rindje i Komodoa. SISIUTL je ostao bez motora na prelazu između Australije i Indonezije. Kako su uspeli da se dovuku čak dovde, bez motora, sa svim ovim strujama i nepredvidivim vremenom, nije nam jasno.
Upoznali smo se sa kapetanom i njegovom ženom, naravno u baru kraj bazena. Kažu da su obilno koristili pomoćni čamac (gumenjak, sa pentom od 18 konja) da guraju brod, kad nije bilo vetra, ali nije bilo lako. Oni su krenuli iz Kumaia onog dana kad smo mi tamo stigli i bez prestanka plovili (i plutali) do Nongsa marine. Usput nigde nisu stajali. Za to vreme smo mi prošli put iz zadnja tri teksta. Kažu da je bilo pravo mučenje.
Planiraju i oni da prođu kroz Singapur strait, pa uzvodno kroz reku između Singapura i Malezije do Danga Bay marine, koja je par milja dalje od našeg cilja, Puteri Harbour marine.
“Kako planirate to da izvedete?” pitamo.
“Pa hteli smo da vas zamolimo da nas odvučete do plovnog puta, a dalje valjda možemo i sami na jedra“.
Uuuufff... teško nam je da odbijemo i ostavimo ih u maleru, jer ko zna kada će naići neki drugi brod koji ide na tu stranu,... ali njihov brod je 50 stopa i oko 20 tona, dok smo mi 38 stopa i 8 tona. Više nego duplo teži od nas!
Čovek kaže da ima AIS pa ga možemo zajedno koristiti. On će da gleda, pa da nas stanicom obaveštava gde ko ide i u kom pravcu.
Direktor marine se obradovao kada je čuo za vest da idemo zajedno. SISIUTL nije dobio dozvolu da isplovi (check out) jer je neispravan, a mi smo bez papira... “pa onda možete da ostanete još koji dan, imate razlog, vi ste njihov motor“.
Tako je pao dogovor. Čim se vreme malo rasčisti krećemo zajedno, pa šta nam bog da.
Dva dana kasnije se razvedrilo i mi rano ujutro započinjemo našu epopeju. Puštamo dugačak konopac po krmi, SISIUTL ga hvata i krećemo. Konop se zateže, skoro do pucanja, ali idemo. Brzina nam je oko 3 do 4 čvora i to uz povoljnu struju. Treba tako dvadesetak milja do plovnog puta, pa još 30 pored obale, uz reku, do Puteri harbora.
Prvi deo do plovnog puta je bio relativno lagan, njihovi brzi trajekti, naviknuti na ribare, nas elegantno zaobilaze, ali onda počinje horor. Veliki brodovi se množe na sve strane. Ima ih bukvalno na stotine. Idu gore - dole, manevrišu, stoje na sidru, trube na nas i međusobno, svi kanali na stanici pretrpani, a mi sporiiiiii, ušli smo u kontra struju i brzina nam je pala na ispod 3 čvora. Nečujemo SISIUTL jer su svi kanali zauzeti. Džaba nam AIS. Zurimo na sve strane. Sa našim tegljem se dogovaramo mašući rukama i derući se iz sve glasa. SISIUTL zove lučku kontrolu Singapura da pita da nam daju odobrenje da presečemo plovni put, pita kada da to uradimo. Odgovaraju: “krenite sad, imate čist put za prelaz oko 10 do 15 minuta”. Gledam na kartu, merim daljinu, možda možemo da pređemo ako uspemo da održimo brzinu na bar 4 čvora. Dodajemo gas, motor dimi i urla, ali brzina nikako da dođe do tih željenih 4 čvora. Sečemo put kao da pretrčavamo auto put sa 6 traka u vreme najvećeg saobraćaja. Jedan crveni brod ide pravo na nas, a mi nemamo snage da izmanevrišemo. SISIUTL mobilnim javlja da će port kontrola da preusmerava brodove oko nas, ali crveni nas i dalje gađa. Taman kad je srce htelo da stane, crveni lagano okreće i gađa nam krmu, okreće još malo i onda nas promašuje. UFFF!!!
Da skratimo priču, pretrčasmo nekako na drugu stranu. Sada će valjda biti lakše. Aha, pa nije baš tako, plovni put se račva i nastavlja i na tu stranu. Još je uže i veća je gužva. Držimo se singapurske strane, nesmemo na malezijsku stranu, jer to podrazumeva još jedno pretrčavanje plovnog puta. Plovimo kroz ogromno sidrište, pored obale koja na kartama ne postoji. Singapur je mali, nemaju dovoljno prostora na zemlji, pa nasipaju obalu i polako osvajaju more (reclaim), tako da je obala sada i do 2 milje pomerena.
Plovimo u cik-cak između usidrenih brodova. Pramci ogromnih brodova nas okružuju sa svih strana. Nikad do sada nismo gledali velike brodove iz ove perspektive, mi mali a oni ogromni, uzdišu se iznad nas kao soliteri. Ne možemo da ostavimo SISIUTL, jer vetra naravno uopšte nema, teško smo upravljivi,... uglavnom prava zabava.
Treba pratiti ko je na sidru, ko manevriše ili polazi, koga vuku tegljači, a ko ide pravo na nas. Provalili smo da brodovima koji se odsidravaju sa pramca iz rupa kroz koje ide lanac obično kulja voda, jer peru lance od blata, a oni nad kojima se iznenada pojavi oblak dima upravo kreću. Veliki brodovi ne obraćaju pažnju na nas, a i da hoće ne mogu, idu dosta brzo i teško su upravljivi. Najgori su servisni brodovi i brodovi za opskrbu. Mali su, brzi, trčkaju od broda do broda i ne šljive nas iako imamo tegalj. Tenzija se nastavlja. Pa zar ovome nema kraja? Još samo da zađemo iza ćoška, do prazne reke, pa polako paralelno sa plovnim putem uz obalu.
SISIUTL zove svoju marinu i traži da pošalju nekog da nas zameni i nastavi da ih tegli uzvodno do tamo (očekivani vetar se naravno nije pojavio). Dogovaraju randevu za sat vremena ispred mosta koji treba da prođemo.
Reka je rešila malo da sarađuje, plima je, pa imamo malu pomoć uzvodno. Idemo oko 4 čvora. Kada je oseka brzina reke je do 5 čvorova, što bi značilo da bi išli u nazad. Konačno je priroda rešila malo da sarađuje. Prolazimo most, ima još par milja do naše marine a drugog teglja ni na vidiku. Zovemo telefonom da proverimo, kažu da su na putu.
Sprema se veče, naoblačuje se, a mi sada kao za pakost moramo da usporimo, da ne prošišamo našu marinu.
Odjednom, niotkuda, ispred nas se pojavljuje veći motorni čamac koji ide ravno na nas. Skrećem da ih izbegnem, ali i oni menjaju kurs pravo ka nama. „Pa ovi nisu normalni“, guraju nas još bliže na singapursku stranu, ka obali koja pripada mornarici, sa velikim tablama sa mrtvačkim glavama i ukrštenim koskama, koje opominju na 3 jezika da se ne prilazi.
Konačno motornjak usporava, mašu nam i deru se nešto. URA!!! oni su čamac za tegljenje koji čekamo ali im ne radi stanica pa nisu mogli da se jave.
Otpuštamo konop, kratak pozdrav, gas. Ovako sami idemo uzvodno preko 7 čvorova!!! Prelazimo konačno na malezijsku stranu. Sada samo treba naći našu marinu. Na karti ne postoji, a oblik obale je drastično promenjen, zbog izgradnje trajektne luke i same marine. Prelazimo opet na Gugl da bi videli gde ja marina.
Zovemo ih stanicom, ali su svi kanali i dalje zauzeti. Na sreću naš indonezijski telefon radi pa ih zovemo. “Samo uđite i dođite na B10”. Ma gde je taj B10?. “Neka neko izađe da nas uvede” traži Neli, pomalo nervozno i ljutito, dosta je neizvesnosti za jedan dan (posle smo se izvinjavali za naš ton). Veče je već uveliko palo, vidimo jarbole preko nasipa. Izlazi čamac da nas uvede, bokobrani napolje, vezujemo se, kiša počinje da pljušti. Trebao nam je ceo dan da prođemo 45 milja.
Stigosmo konačno. Epopeja je završena.
Nikada do sada nismo bili u stresnijoj situaciji i većoj gužvi. Nijednom se nismo setili da izvadimo fotoaparat ili kameru od silne koncentracije na saobraćaj i na naš tegalj.
Preznojismo se pišući i potsećajući se na ovo parče puta.
Dobro došli u Maleziju.
Pozdrav
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
12. jul 2013.