Pišu i slikaju
Neli i Neša
Probudili smo se u 06:00 da krenemo sa zorom, ali je iznad Belitunga čučao veliki preteći oblak. Do prvog sidrišta, ostrvo Lingga, ima nekih 216 NM pa možemo da sačekamo, ali bi bilo lepo stići i do sledećeg sidrišta na ostrvu Kentar, na oko 250 NM. Besmilseno je krenuti u nevreme, a opet trebalo bi da pođemo danas, jer imamo samo dva dana relativno stabilnog vremena, jer je zona konverzije razbijena i onda opet jača i donosi velike kiše. Puslili smo front da prođe iznad nas. Negde oko 12:30h još se nije skroz razvedrilo.
„Šta ćemo?“
„Idemo!“
Uključujemo navigacijke instrumente, sklanjamo sve što može da padne sa stola ili što nije pričvršćeno – prelazimo u ploveći „mode“. Neli trči na pramac, izvlačimo sidro uz obavezno dovikivanje. Nismo ni pola lanca izvukli kada je izvirio sledeći crni oblak iznad Belitunga. Ah, te prognoze! „Idemo, idemo!“.
Otvaraj jedra i bež! Front nas prati u stopu!
Front ispred nas je jurio ispred nas i konačno nestao negde posle podne. Drugi front smo nekako uspeli da izbegnemo. Pratio nas je jedno sat vremena i konačno se rasformirao.
Uh dobro smo prošli! Za sada!?!
Sutradan smo lepo jedrili sa NE vetrom 6-10 čvorova kad su se negde oko 12:00h, pojavili sasvim bezazleni oblačići na horizontu - celom širinom. Dok smo pazili kuda će brod koji je izgleda želeo istom rutom kao i mi, oblačići su se zgusnuli i pocrneli i kiša je počela da pada tu i tamo. Gledali smo dok su se oblaci spajali i crneli i organizovali front. Zapanjujuće je kako se to brzo odvija. Nije mu se video kraj. Ovo ne možemo da izbegnemo, ali ne izgleda previše opasno. Odabrali smo mesto gde su oblaci izgledali najtanji i gde još nije padala kiša i hrabro nastavili u susret frontu. Vetar je malo pojačao i nekako smo se provukli bez kiše, a na drugoj strani se vetar okrenuo za 800 za par minuta i dočekao nas je severozapadni – uglavni vetar 20-25 čvorova. Prelet i okret na zapad gde je jedino bilo vedrije. Iza nas se front sasvim zatvorio i još jedno vreme širio preteći da će da nas obuhvati. Izgleda da smo se provukli u poslednji čas. Nakon sat vremena vetar je počeo da opada i da polako okreće na jug i mi smo postepeno ispravljali kurs, stalno vodeći računa o grebenima i plićinama.
Noć ispred Lingge smo proveli izbegavajući ribare i po koji tanker na putu za Singapore streit (Singapurski tesnac). Nekoliko puta smo morali da izbegavamo bove. Veliki reflektor koji smo do sada retko koristili, je ovde opravdao svoje mesto na brodu. Sa reflektorom smo otkrivali mreže kad smo prolazili preblizu ribara, osvetlljavali jedro da skrenemo pažnju na nas i davali ribarima do znanja da ih vidimo. Reflektor je te noći stalno radio.
 |
Negde oko sedam ujutru smo prešli ekvator. Posle tri godine, BašJako je opet ušao u severnu hemiferu. Proslavićemo to kako valja na sidrištu. Stigli smo do ostrva Kentar još oko 11:00h, uprkos promena kursa i znatno veće pređene miljaže. Bacili smo sidro u pesak i pravo na dobro zasluženi odmor. Nesnosna je vrućina i sparina. Subjektivni osećaj 48°C prema prognozama. Srećom ovi zalivi su čisti pa možemo da se kupamo čim bacimo sidro. Poslepodne su se bezazleni oblačići opet pretvorili u aždaju. Ovaj put sa udarima do 40 čvorova i to sa jedine strane gde je zaliv otvoren. Sidreni alarm se ozvučio, pa opet, pa opet. Driftujemo. Moramo se presidriti, došli smo na 20 metara od rifa. Neli trči napred. Sidreni lanac je zategnut kao žica na gitari. Palim motor i vozim sa jakim gasom u napred da olabavim lanc i olakšam vinču. Vetar nas baca na sve strane. U međuvremenu su se i talasi digli, pramac se digne, lanac zategne, pramac se strmoglavi na dole, pa zajedno sa Neli zaroni, pa tako više puta. Kiša pljušti vertikalno pa jedva vidim Neli na pramcu. Buka vetra je povelika pa se sporazumevamo pokretima jer se uopšte ne čujemo. Polako se pomičemo uz vetar da se udaljimo od rifova i ponovo usidrimo. Spustili smo glavno sidro sa gomilom lanca, pa odmah za njim i olujno. Lanci se zatežu. Izgleda da drži. Sutra će biti zabava sa vađenjem olujnog sidra, jer ono ne ide na vinč nego se tegli ručno, a kada njegova „lopata“ dobro uhvati treba izvući pola kubika blata ili peska sa dna zajedno sa sidrom i teškim lancem. Eto nama naše proslave ekvatora! |
Kad je frka prošla, virimo napolje i gledamo pretstavu. Gledamo ribara u sampanu kako skakuće po talasima i beži u zaklon iza grebena. I njega je iznenadilo nevreme.
Tu nam se poljuljalo poverenje u svo naše meteo znanje. Ovi ovde oblaci se ne ponašaju kako doliči poštenim oblacima. Neka nova pravila važe. Gledamo svaki mali skup oblaka sa nepoverenjem. Očas se stvori front, a što je različito od frontova koje smo do sada sretali, vetar ne duva od fronta, nego ka njemu, kao da front usisava vetar.
Često vetar pred frontom zaokrene za 90 stepeni, pa kad front prođe ponovo okrene na neku drugu stranu. Podosta nepredvidivo. Srećom prođu dosta brzo, pa nije tako strašno. Izgleda da smo konačno upoznali takozvane Sumatre (lokalne i nepredvidive vetrove) kojih se svi pribojavaju, ne toliko zbog jačine, nego zbog nepredvidivosti i naglih promena, ne daj bože da te uhvate u nekom uskom prolazu ili blizu grebena.
U Kentaru smo proveli dve kišne noći i krenuli dalje do ostrva Mesenak, svega 30 NM dalje. Sledeće sidrište je predaleko da stignemo u toku dana, a svi vodiči upozoravaju da noćna plovidba nije preporučljiva jer ribari pecaju (naravno bez ijednog svetla) i ostavljaju neobeležene mreže sve do plovnog puta, a u plovnom putu je povelika gužva jer se ovde susreću svi brodovi koji sa juga plove prema Singapuru. Ako pokupimo neki konop ili mrežu, mora da se ide na noćno ronjenje, a ako te ribari primete, onda kukaju i zahtevaju još i mrežu da im platiš (to se deslo nekolicini naših poznanika kruzera). Uglavnom ovde planiramo i dobro pazimo kako, kada i gde plovimo.
Imali smo nekoliko ucrtanih sidrišta od raznih jedriličara, na istoku, na severu i na severozapadu Mesenak-a. Svi su oni birali stranu koja ih je štitila od trenutnog vetra, a mi taj dan nismo imali vetra uopšte. Menjali smo odluku nekoliko puta i na kraju se odlučili za zapadnu stranu gde se niko još nije sidrio. Tamo nam je izgledalo da smo najzaštićeniji sa najviše strana.
Kako smo se približavali, kroz dvogled smo prvo videli silne štapove koji vire iz vode. Onda smo videli kuće na vodi... bezbroj kuća na vodi (kuće na štulama – sojenice) razbacane na sve strane. Dubine su oko 10 do 15 metara pa mi nije jasno kako na tim dubinama pobadaju motke od bambusa na kojima sede kuće. Sada nam je jasno zašto se niko nije sidrio sa ove strane. Šta je tu je, idemo dalje dokle možemo. Sad nas već intrigira.
Provlačimo se polako, pažljivo, između kuća i štapova, vozimo slalom i konačno spuštamo sidro blizu drugog sela koje je na obali. Vodene kuće su samo za ribolov i na njima se ne živi. Prelepo je. Nije nam ni malo žao što smo ovde došli.
Ubrzo su nam stigli i gosti. Tri klinca doveslše u malenom sampanu iz malog sela koje ima 25 stanovnika. Doneli su i engleski rečnik za sporazumevanje. Slatko smo ćaskali, koliko smo mogli da se razumemo, o životu u selu. Pozvali su nas u goste, ali smo ih ljubazno odbili jer nam je dingi ispumpan. Objasnili su nam da u plićacima redovi štapova drže mreže u koje se hvataju male ribe, kao mamci, a onda dolaze veće, koje ribari love. Kuće na vodi su takođe klopke za ribe, ali veće. Stubovi od bambusa između kuća su ostaci građe kuća na vodi. Te kuće je valjda oduvao vetar, a niko se nije postarao da ih rasčisti (njima ne smetaju, a gosti im retko stižu). Neke motke vire tik iznad vode, neke su tik ispod površine, a ima ih bukvalno na desetine.
Ujutro smo se izvukli iz lavirinta kuća i štapova i nastavili 41.1 NM do Rempanga. Zaliv nije ništa posebno, osim prelepog zalaska sunca i što je lociran na zgodnom mestu da se predahne od saobraćajne guzve na moru i prenoći.
Ribarski brod pun tinejdžera je u sumrak napravio dva kruga oko našeg broda i odlučio da baci mrežu jako blizu nas (kao moraju tu, tu je najbolje mesto, a zaliv veliki). Pratili smo šta rade. Struja je mrežu nanela na BašJako i Neša je čak pomagao da je podignu da ne ogrebu brod. Sve su to odradili uz puno smeha i izvinjavanja.
Bili smo u pripravnosti zbog priče našeg poznanika Brajana o incidentu od pre nekih mesec dana, tu negde u Riung arhipelagu. Kad je uplovljavao u sidrište, pokupio je ribarsku mrežu i platio ribaru za novu, što je ovde uobičajno. Sutradan ujutro isti ribar je bacio mrežu blizu broda i struja ju je nanela na brod i zakačila. Ribar je opet došao po pare. Brajan se ovaj put bunio, jer je greška do ribara, a ne njegova, pa on je bio na sidru. Ribar je bio uporan, pa mu je Brajan ipak dao pare za još jednu mrežu, (što za njega nije bila velika para). I ovim klincima je izgleda to bila namera, ali više šale radi nego prevare radi, nadamo se. Sigurno su i oni, kao i mi, čuli za tu priču.
Pošto im nismo videli face po mraku, a nismo im bili sigurni u namere, prvi puta u Indoneziji smo sa palube sklonili sve što bi moglo da „dobije noge“ i te noći zaključali ulazna vrata.
Sledeća stanica je Nongsa point marina na nekih 30NM, savršeno mesto da se odmorimo i pripremimo psihofizički za prolazak kroz Singapore streit. Ne znamo da li će da nam dozvole da ostanemo bez vize i plovidbene dozvole. Moraćemo nešto da smislimo.
Još malo SAMPAJ DJUMPA
Neli i Naša
SY BAŠJAKO
10. jun 2013.