Pišu i slikaju
Neli i Neša
U Kumai smo došli da obiđemo orangutane. Iako su orangutani nekad živeli širom Azije sve do južne Kine, danas su preživeli samo u prašumama na Borneu i Sumatri. Od 1950. godine broj orangutana se prepolovio na svega oko 40.000, zbog uništenja njihovog prirodnog staništa, sečom šuma, kopanjem rudnika, šumskim požarima, kao i pretvaranjem ogromnih tropskih šuma u plantaže uljanih palmi. Farmeri palminog ulja su bili u stalnom ratu sa orangutanima jer su im krali plodove, pa su ih nemilosrdno ubijali, često ostavljajući siročiće koji nisu bili sposobni da opstanu sami. Sa druge strane, lovokradice su ubijali majke, da bi bebe orangutana prodavali kao kućne ljubimce.
Dr. Biruté Mary Galdikas (o kojoj je snimljeno nekoliko filmova-uglavnom svi filmovi o orangutanima), je posvetila svoj život orangutanima i očuvanju njihovog prirodnog okruženja. Uprkos svim preprekama i uveravanjima da se uhvatila nemogućeg posla, njeni napori na izučavanju i zaštiti orangutana su doprineli da se osnuje “Tanjung Puting“ nacionalni park i uspori uništavanje orangutana na Borneu, dok su oni na Sumatri kritično ugroženi.
Kada je uspela da izdejstvuje zakone koji su štitili orangutane, Mary Galdikas je skupljala siročiće širom zemlje, polako ih pripremala za samostalan život u prašumi i puštala na slobodu. To nije bio lak posao jer bebe orangutani ostaju sa majkom 8-9 godina. Primatolozi veruju da orangutani imaju tako dugo "detinjstvo", jer postoji toliko toga što moraju da nauče pre nego što mogu uspešno da žive samostalno. Samo ljudske bebe imaju intenzivniji odnos sa majkama.
Mi smo krenuli u nacionalni park Tanjung Puting tradicionalnim brodom. Na donjem “spratu” - palubi, koji je visok oko 1 metar, se nalazi kuhinja, motorni prostor i prostor za posadu. Posada je kapetan koji na smenu sa Yonom vodičem vozi brod i kuvarica. Gornja paluba, koja je potpuno otvorena i ima samo krov i plastične zavese (sa strane) za slučaj kiše, je za nas goste. Dobili smo sto sa četiri stolice, dva dušeka i uveče će nam montirati mrežu za komarce.
Brod je drven, dug oko 14 metara, a širok samo oko 2. Uzan i dosta se ljulja pošto je tako visok. Ima jednocilindrični dizel motor koji se pali na kurblu i galami da ne veruješ. Kapetan vozi iznutra, vireći kroz malo prozorče, a kada manevriše i obilazi druge brodove, izbaci glavu iznad i vozi nogama, bravurozno. Pozadi je drvena kućica koja je WC i kupatilo. WC ima pravu šolju, pored je kofa sa vodom, u njoj mala kofica za ispiranje, koja isovremeno služi i za „tuširanje“, sve jako primitivno, ali funkcionalno i apsolutno čisto.
Krećemo ranom zorom uz krokodilsku reku. Reka je podosta uska i naravno blatnjava kao i sve druge u tropima. Sa obe strane neprohodna prašuma. Uz obalu trkske i mangrovi, a u drugom redu svakojako visoko drveće. Dobijamo preporuku da se ne kupamo u reci jer ima krokodila. Baš vam hvala, kupanje u takvom blatu nas ni malo ne privlači. Yono se blago smeška i kaže: “sačekajte dok dođemo do crne vode“.
Reka je na pojedinim mestima toliko uska da se dva čamca jedva mimoilaze, pa mi postaje jasno zašto su brodovi tako uski. Na nekim mestima je rastinje u vodi toliko gusto da izgleda da se ne može proći. Pred jednom takvom, za mene neprolaznom preprekom, Yono dodaje gas, brod se zaleće napred, Yono gasi motor i brod čistom inercijom od svojih 7 do 8 tona razbija barikadu i nastavlja. Za nas morske mornare zapanjujući manevar. Mora im se priznati da apsolutno znaju šta rade.
Posle kojih 2 sata probijanja uz reku tabla označava ulazak u nacionalni park. Najsmešnije što smo videli su sabraćajni znaci koji označavaju krivine i raskrsnice na reci. Prolazimo pored Kampa 1, pa Kampa 2, koje ćemo posetiti u povratku. Cilj nam je Kamp LIKI (Leakey).
Na jednoj raskrsnici skrećemo na desno i eto te čuvene „crne vode“. Ta pritoka reke izlazi iz jezera. Voda je apsolutno čista i providna iako izgleda skroz crna, ustvari je tamno crvena kao da u njoj ima joda. Yono kaže da je puna minerala iz jezera, zaista privlači da se bućneš, samo da nema tih krokodila. Crveno-crna boja vode daje čudne otsjaje, korenje drveća u vodi ima fantastične boje kao i odrazi krošnji na kao ogledalo glatkoj površini. Potpuno nestvarno.
Naš vodič i organizator Yono, nas je poveo u šetnju po Kamp Likiju. Odmah pored čuvarske kuće smo zatekli Toma, kralja orangutana. Tom je bio siroče koje su odgajili u utočištu i pustili na slobodu. Možda zbog bogate ishrane, Tom je izrastao u džina od 130 kila (visok 1.5m a ima raspon ruku od preko 2 m) koji je ubrzo postao kralj orangutana u okolini Kampa Liki.
Pri tome treba znati da je orangutan 8 puta jači od čoveka iste veličine.Tom nije kao drugi kraljevi koji stalno dokazuju svoju nadmenost i maltretiraju okolinu. On je jedna velika dobrica, koji potseća na sumo rvača. Samo nemoj da mu diraš hranu!!! A pošto je bio za šerpom, krenuli smo tiho dalje.
Većina orangutana koji žive u blizini kamp Likija su polu-divlji, a to znači da su bili siročići koji su odgajeni u utočištu i pušteni na slobodu. Princzu (Princess), koja zna preko 200 reči u jeziku gluvo-nemih, nažalost nismo upoznali, jer je premeštena u ambulantu zbog infekcije očiju, ali smo upoznali mnoge druge.
Reč orangutan na indonežanskom znači šumski čovek (orang=čovek; utan=šuma). Uz bonoba, šimpanze i gorile, orangutani su neverovatno slični ljudima u smislu anatomije, fiziologije i ponašanja. Čak 97% njihovog DNK-a je istovetno kao kod čoveka. Poput drugih čovekolikih majmuna, orangutani su izuzetno inteligentni, koriste i sami izrađuju alatke, ali ono što ih stavlja daleko iznad drugih životinja je što razne grupe imaju različite kulturne obrasce ponašanja, odnosno, društveno naučene tradicije, koje se prenose sa generacije na generaciju.
Svaki dan u 14:00h čuvari hrane orangutane na određenom mestu. Na taj način se garantuje da će posetioci videti orangutane i napustiti park zadovoljni, a i održava se kontakt sa orangutanima što umnogome olakšava njihovo izučavanje. Dolaze samo oni koji su se tog dana baš uželeli banana ili mleka i nisu odlutali predaleko u sopstvenoj potrazi za hranom.
Već oko 13:45 orangutani su počeli da prilaze sa svih strana. Spuštaju se nečujno sa visokih grana i tek kad su relativno blizu, se čuje po neki šum lišća. (Za sve ostale majmune je važilo pravilo da prvo čujemo šuštanje grana a tek ponekad vidimo majmuna). Malo smo se trgli, kad smo shvatili da su uspeli sasvim nečujno da nam priđu tako blizu. Ne bi ih ni primetili da nemamo vodiča i da nisu posle sišli na staze i krenuli sa svih strana prema platformi za hranjenje.
I mi smo nastavili stazicom do platforme, pa će Yono “Evo je i Sisvi sa bebom. Nje morate da se pazite, vrlo je nestašna. Stanite tu pored mene da može da prođe“.
Danas je na meniju samo mleko (isporuka banana iz nekog razloga nije stigla). Dok neki jedu, drugi šećkaju okolo, posmatraju posetioce, čekaju svoj red (u svetu orangutana se jako dobro zna hijerarhija i ko kada sme da dodje da jede). Sisvi, gleda svoja posla, a malo po malo, kao slučajno, približava se posetiocima. Ni u jednom trenutku nije pokazala interesovanje za grupu indonežanskih školaraca koji su veselo gledali. Samo je u jednom trenutku ustala i krenula pravo na njih. Klinci su se razbežali, a kad se razišla gužva videli smo u sredini Sisvi kako otvara ziper jedne crne torbe i polako vadi stvar po stvar i izučava. Mali termos sa vodom je otvorila kao da to radi svak i dan. Odmah je dotrčao Yono i još jedan čuvar i počeli su da joj oduzimaju plen i blago je grdili. Srećom, sve su stvari spasili.
Bili smo ponosni na našeg Yonoa.
Čuo se čudan krik! Svi orangutani su pobegli sa platforme. Stigao je prestolonaslednik, veliki orangutan od 100 kila. Još nije dorastao Tomu, ali već pokazuje svoju nadmenost ostalim orangutanima. Svaki pokret, svaki gest, svaki pogled i razvijene obrazne vreće pokazuju da je on veliki badža.
Samo neki mužjaci razvijaju obrazne vrećice kao rezonirajuće komore za "dugi poziv," tj poziv ženkama. Ne zna se koji mužjaci i zašto, ali se zna da ženke vole samo ove mužjake.
Dok su svi orangutani sedeli oko platforme spuštenog pogleda, doskoči gibon i poče da se hrani iz druge činije, po sistemu „Jesam manji, al sam brži“, odzvanjalo je šumskim jezikom. Prestolonaslednik se nije mnogo obazirao. Njih dvojca imaju pakt.
Pravo uživanje je počelo tek kad su se mame i bebe najele i počele da se igraju po okolnim stazama i granama. Sisvi je prošla Neši iza leđa očiju uperenih u crvenu torbu koju je nosio oko vrta. Shvatila je da ne može da je otme pa je nastavila, po fazonu, kao ništa ja nisam htela.
Bilo bi lepo da smo mogli da odemo i u odgajalište, ali je ono otvoreno samo za naučnike ili za velike pare. Yono nam je pričao mnoge priče o pojedinačnim orangutanima i njihovim karakterima. Stvarno su to neverovatne životinje. Mogli smo ga ih gledamo danima.
”U nekom drugom životu, kad ne budem bila mornar, volela bih da se bavim izučavanjem orangutana” reće Neli.
Napustili smo Kamp Liki i otišli nekoliko km niz reku, brod je stao, sa pramca su u trsku bacili najčudnije sidro (automobilsku gumu vezanu za dugi kanap), povukli kanap i guma se upetljala u rastinje, pozadi se vezali za trsku i konačno ugasili veoma bučni čuk- čuk motor. Konačno tišina i samo glasovi prašume.
Čuju se zrikavci tako glasno da pomisliš da mora da su veliki ko rode (zvuk im potseća na mutilicu za kafu, samo mnogo jači), raznorazne ptice se oglašavaju, čuje se dovikivanje Probiskus majmuna (to su oni nosati majmuni koji potsećaju na Gargamela) i uglavnom povelika galama od raznih drugih živuljki. Uživamo, sunce polako zalazi, komarci počinju da zuje... palimo na gornjoj palubi dve antikomarci spirale. Naša malena kuvarica IIN (kažem malena jer je visoka 130cm, pun metar i žilet), nam je spremila neverovatnu indonežansku gozbu za večeru. Verujte njena hrana je bila daleko bolja od svega što smo do sada probali u Indoneziji. Hteli smo da je kidnapujemo i povedemo sa sobom da u Beogradu otvorimo indonežanski restoran.
Posle obilate klope, razmestili smo krevete, okačili nam mrežu za komarce (koja izgleda kao baldahin) oko kreveta, osećao sam se kao Maharadža. Potpuni mrak oko nas, zvezde se jedva vide kroz krošnje, počinju noćni zvuci prašume, brod se lagano ljuljuška, ZZZZZZZ.
Sutradan se vraćamo polako u nazad. Usput stajemo da gledamo probiskus majmune.
Obilazimo i Kamp 2. Yono nam pokazuje otrovne pečurke, korisne jestive biljke i biljke koje skupljaju vodu. Orangutana ima tek nekoliko. Ovde su svi orangutani divlji. Usput smo videli malog krokodila kako iskače iz drvenog sampana. Uzbudjenje, dok nam Yono nije rekao da je to samo mali Komodo dragon. Možda je bolje što nismo videli pravog krokodila, jer krokodili sa Bornea mogu da narastu do 7 metara i dostignu 2 tone.
Sa tugom napuštamo crnu reku. Opet plovimo blatnjavom krokodilskom. Usput nas Yono uči da imitiramo glasove raznih majmuna. Deremo se iz sve snage, majmuni se deru nazad, neznaš ko je gori.
Ovo je bila avantura kao iz snova.
Sampaj djumpa
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 27. maj 2013.