Pišu i slikaju
Neli i Neša
Došlo je vreme da krenemo sa Balija. Bilo je lepo, ali vreme nam je. Vize smo produžavali već 3 puta, a papirologija je sve smarnija i smarnija. A i nije nam žao Bali marine i njene štroke.
Iz luke Benoa put nas vodi na severnu stranu Balija, što znači treba nam struja sa juga. Sa prolaskom kišne sezone struja je trebala da okrene na Sever i da se ustali. Opet igranka, taktiziranje, kada poći, gde stati, gde pronaći kontru… Krećemo tek oko 0900, sat vremena pre plime, kako bi kad se izvučemo iz luke imali nade da nam struja malo i pomogne.
Naravno uz svo naše “znanje” naiđosmo na razne struje, kontre, rekontre, pa motor šljaka li šljaka, a vetra po običaju malo ili iz pogrešnog pravca. Ipak, u odnosu na neke jedriličare koji su išli čak 3 čvora unazad, možemo biti ponosni sa našm prosekom od 4.5 čvora. Sumnjamo da možemo da se popnemo do vrha Balija za dana, pa svraćamo u Padang bay da prenoćimo.
Nije neko turističko mesto, ali je lepo i pored velikog depoa za naftu na obali. Koristim priliku da u čistoj vodi Padang Baia zaronim i očistim elisu (puna je školjki, a u Bali marini nije bilo teorije da ronjam), čista elisa daje bar 0,5 do 1 čvor više, a i potrošnja je drastično manja.
Sutradan nastavljamo ka severnoj strani ostrva. Uz razne struje i dosta jak (NE15 čvorova) “uglavni vetar“, jedrenje nam otežavaju i kratki talasi do 2m sa severa. Nemoguće je uočiti gde se menjaju struje. Pitamo se da li smo to mi nešto pogrešili. Od kako smo u Indoneziji slabo gledamo prognoze za talase jer su obično vrlo mali. Najavljen je vetar sa S- SE i talasi sa SE, a duva sa NE.
Sidrište Ambat na koje smo se zaputili je otvoreno na sever pa nastavljamo dalje. Prvo sidrište koje pruža zaklon od severca je Lovina, 50 NM dalje, između dva koralna grebena. Predaleko da se stigne za dana, a preblizu za jutro. Kao za pakost, čim smo zaokrenuli na severnu stranu Balija dobili smo i povoljnu struju i vetar. Moramo da usporavamo. Sa samo malo đenove smo i dalje prebrzi. Pravimo lukove, obilazimo široko, prelećemo. Imamo Google slike, ali ima rifova sa strane, pa polako.
Tek ujutru smo videli klopke za ribe koje naivno plutaju neosvetljene i do 10km od obale. Verovatno ne mogu preveliku štetu da naprave same po sebi, ali mogu da oštete propeler, a ulazak među grebene bez motora nije zabavan.
Na samom ulasku pred Lovinom nam u susret izlazi ribar sa malim motornim sampanom da nam pomogne kod ulaska. Žao nam je da mu kažemo da nam ne treba jer imamo slike sa „neba“.
Kad smo se usidrili pozivamo ga na brod, nudimo čaj i ćaskamo. Govori Engleski, pa je sporazumevanje sasvim uredu. Ribari nam u smehu prepričavaju kako je prošle godine jedna jedrilica uplovila sa klopkom za ribe okačenom na pramcu – nisu uspeli da se raspetljeju kad su je pokupili pa su sa sve klopkom doplovili u Lovinu.
Pošto nas čeka duži put ka Borneu (Kalimantan) negde oko 460NM, a vetra verovatno neće biti dovoljno, organizujemo da nam nabavi dizel. Iako je cena malo jača, uz malo cenkanja dogovor lako pada.
Lovina je prelepo mestašce i prava je šteta što ne možemo da ostanemo bar neki dan, ali ima toliko toga još da se vidi, ne možemo svuda da se zadržavamo.
Ruta za Borneo nas vodi u kurs 320° ali prethodno treba da zaobiđemo neka ostrva koja se jedva vide na karti. Vreme je lepo. Struje su okrenule. Imamo čak i vetra ali i talasa. Konačno imamo lepu brzinu. Uživamo.
Pre polaska smo se pitali da li „sezona“ ume da čita kalendar. Po pilotima struje u aprilu teku još na zapad, a u maju na istok. Sad je pitanje kad okreću. Verovatno ne 1-og maja po kalendaru! Mi smo krenuli 27 Aprila i nadali se. Problem je što je teško planirati brzinu u tranzicionim periodima između sezona, pa često moramo da taktiziramo da stignemo na sidrište za vreme lepe vidljivosti, ali i da danju prolazimo uske prolaze, rifove, potopljene brodove (kojih ima podosta) i plićake. Nekih 70 NM od Balija dubina mora pada na ispod 100m i dalje opada do Bornea tako da ceo zaliv ispred Kumaja nije dublji od 10m sa mnogim plićacima. Plićaci znače i mreže i klopke za ribe.
Usput, celo jato 50-tak neobičnih bića oko 4m dužine sa izraženom lobanjom, odlučuje da transverzala prolazi baš ispod našeg broda. U grupama od dvoje, troje i četvoro, na talasima (bočni talasi) priđu sa boka i par metara od broda zarone, da bi izronili sa druge strane i nastavili svojim putem. Nas pripučnik kaže da bi to mogli biti grind kratkih peraja (eng: pilot whales – lat: Globicephala macrorhynchus). Fascinirani scenom ispred nas, nismo ni pomislili na fotoaparat.
Pošto imamo vremena, prepravljamo rutu pa plovimo kroz sredinu zaliva gde je dubina najveća, celih 5-12m i skraćujemo jedra da stignemo pred ušće po visokoj i rastućoj vodi.
Rano je jutro, u daljini po pramcu, malo levo, vidi se vrh malog ostrva koji ne postoji na karti. Korigujem kurs. Pregledam sve karte više puta. Proveravam poziciju. Nigde u blizini nema ostrva. Ne mogu da verujem svojim očima. U Indoneziji je sve moguće, postoje više aktivnih podvodnih vulkana, koji bi mogli da stvore ostrvo. Izbezumljena sam. Zamislite da smo prvi ljudi koji su videli novo ostrvo!!! Zamislite da imam šansu da dam ime novom ostrvu!!!
Prilazimo bliže, u blizini vidim neki brodić a i neku konstrukciju. Oh, kakvo razočarenje!!! Nije nam jasno šta je, ali ostrvo izgleda nije. Prilazimo još bliže i shvatamo da to u stvari jedan remorker vuče za sobom ogromnu baržu sa brdom neke zemlje ili peska na sebi. Gde idu i zašto ostaje tajna.
Nema veze, bar 30 minuta sam bila veliki istraživač koji je otkrio novo ostrvo! (moram da priznam, da sam to potajno priželjkivala od kako sam čula da je jedan jedriličar nabasao na stvaranje novog ostrva u Pacifiku).
Kalimantan je vrlo nizak sa južne strane. Posle planina i vulkana južnih ostrva Indonezije, neobično nam je prilaziti tako niskom ostrvu koji se jedva vidi sa 5 NM.
Pred ušće reke Kumai smo stigli po planu u 10:00h. Sam ulaz je malo problematičan sa dubinama od 5m i nikad nije sigurno gde će nanosi preprečiti put. Posle toga treba samo pratiti reku 22 NM do gradića Kumai i baciti sidro u rečni mulj koji neverovatno dobro drži. Usput se mimoilazimo sa ogromnim baržama koje nose balvane akacije, koji se naveliko izvoze sa Bornea. Podrazumeva se da se mimoilazimo na najužem delu ušća.
Prvi pogled na Kumai prikazuje brojne visoke zgrade bez fasade i bez prozora. „Ružno! Ja bi to zakonom zabranio“ komentarišemo.
Posle nam objašnjavaju da zgrade služe za gajenje gnezda lastavica. Iznutra su skroz prazne i lastavice dolaze i lepe gnezda po zidovima. Posle par meseci, kad se ptići izlegu i laste odu, dolazi “berba”. Lastavičino gnezdo je specijalitet u Kini i može da košta i do 4000$/kg. Zgrade su naravno napravili Kinezi. Nisu nam dozvolili da provirimo da pogledamo „ako im poremetite mir, lastavice neće više dolaziti“.
Ostaćemo u Kumaiju par dana. Hoćemo da uplatimo turu za nacionalni park Tanjung Puting da obiđemo orangutane. Putuje se uz reku lokalnim brodom, na kome se i spava i jede. Trebalo bi da bude interesantno. Cene su porasle pa nažalost možemo da sebi priuštimo samo 2 dana.
Selamat siang i Sampaj Djumpa
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 20. maj 2013.