Pišu i slikaju
Neli i Neša
Krenuli smo ambiciozno u obilazak jer na Baliju ima toliko toga da se vidi i dozna. Danima pre toga smo izučavali brošure i teškom mukom napravili izbor. Prelepa priroda, autentična sela, bezbroj hramova, jedino nam je bilo lako eliminisati plaže jer smo se njih nagledali tokom putovanja.
Bali, oaza Hinduizma u najbrojnijoj muslimanskoj zemlji na svetu. Pri tome taj Hinduizam cveta i privlači najveći broj turista u Indoneziji. Kako li je došlo do toga?
Religije su stizale u Indoneziju sa migracijama naroda i sa trgovcima, a Balinežani su ljubomorno čuvali svoju staru religiju (obožavanje vulkana, vera u demone, žrtvovanje, trans) i usvajali od svakog po malo da bi razvili jedinstveni vid Hinduizma koji tek pomalo potseća na indijski (samo po bogovima). Niko nije siguran da li je na Bali prvo stigao Budizam ili Hinduizam, ali su se te dve religije vekovima mešale, smenjivale i koegzistirale zajedno sa animizmom (trenutni politički ipravan izraz za višeboštvo ili paganstvo). Tek u 15.veku, pred navalom muslimanskih osvajača, ceo Hindu dvor i aristokatija beže sa Jave i ustoličavaju se na Baliju.
Za izlet smo iznajmili kola i vozača, jer voziti Balijem, pogrešnom stranom i sa svim tim saobraćajem je za nas bio suviše veliki izazov, a i verovatno ne bi videli ništa (koncentracija na saobraćaj bi uzela svoj danak), pogotovo što ovde sabraćajni znaci i table na raskrsnicama još nisu stigli. Ovakav luksuz sebi možemo priuštiti samo u Indoneziji.
Put nas vodi kroz zonu rasadnika gde se osećate kao da prolazite kroz nekoliko kilometara dugu botaničku baštu. Potom se put sužava i krivuda kroz prašume, plantaže banana, pirinčana polja i preslatka sela.
Prva stanica je Pura (hram) Ulun Danu, izuzetno lep hram izgrađen na malom ostrvu na jezeru Bratan. Ovaj hram je posvećen Dewi Danu, baliskoj boginji vode, Ceremonije se ovde održavaju da osiguraju dovoljno vode za sva polja Balija. Ovaj hram je očigledno vrlo efikasan, jer oko jezera svakodnevno pada kiša, a polja Balija bujaju.
Tu smo takođe prvi put videli kako izgleda pokušati osetiti svetu atmosferu Hindu hrama okruženi sa stotinama razuzdanih turista. Hramovi nisu zatvoreni za turiste ni za vreme ceremonija, pa mi nije jasno kako oni uopšte uspevaju da se mole u svoj toj gužvi i galami.
Na zemljištu ovog hrama na kopnu se nalazi i mali budistčki hram sa statuom Bude kao svedok isprepletenosti ove dve religije.
Prolazimo kroz selo Tenganan, jedno od poslednjih utočišta orginalnih Balinežana, prvih stanovnika Balija, danas poznatih pod imenom Bali aga. Oni su zadržali svoju animističku religiju i dugo se odupirali promenama. Tek nedavno su se Bali aga otvorili turistima, sa time da i dalje žive po strogim pravilima i dosta su restriktivni prema slobodnom bazanju turista.
Na drugoj strani Bratan planine se nalaze Jatiluwih pirinčana polja. Na terasama i platoima po dnu i obodu doline se nalaze na stotine pirinčanih polja. Po neka su velika, a ima i jako malih, veličine stotinak kvadrata. Iskorišćeno je svako iole pogodno parčence zemljišta.
Između polja čitava mreža sofisticiranih kanala za navodnjavanje, ustava, brana, pravo čudo irigacije i intenzivne poljoprivrede i naravno i po koji mali hram, tek da se nađe.
Primetili smo da je na raznim poljima pirinač u različitom stepenu rasta, pa smo pitali vozača. „Pa to mora tako. Šta bi bilo kad bi sav pirinač sazreo i bio spreman za žetvu u isto vreme, ko bi to radio? Ovako, seljaci se udružuju i zajednički žanju polje po polje kako koje dođe na red”. Pri tom treba imati na umu da se ceo rad odvija ručno, ne videsmo ni jednu jedinu mašinu.
Uredne terase, zelenilo pirinča u raznim nijansama, cveće po obodima polja, nije čudo što su Jatiluwih polja dospela pod zaštitu UNESCOa kao kulturna baština.
Pura Taman Ayun (u prevodu hram u prelepoj bašti) smo obišli već umorni i prepuni utisaka. Hram Taman Ayum je bio najvažniji hram Mangwi Kraljevine u 16.veku, kada je na Baliju bilo više kraljevina. Prošetali smo reda radi i molili vozača da nas vodi kući.
|
Vozač nam sa ponosom priča da je u Indoneziji ustavom zagarantovana sloboda religije „ako je u skladu sa indonežanskom državnom filozofijom Pancasila čiji je prvi princip: Vera u jednog i samo jednog boga. Na osnovu toga Indonezija za sada priznaje 5 religija i to: Muslimanstvo, Katoličanstvo, Protestantizam, Hinduizam i Budizam.“ On nam priča sa takvim ponosom da nam je bilo prosto žao da ga pitamo šta je sa svim onim bogovima o kojima smo do sada pričali i kojom je to ceremonijom Buda promovisan u boga. Balijska religija se pokazala kao izuzetno prilagodljiva. Kako su prihvatali osobine svih drugih religija koje su prolazile ovim prostorima, tako su usvojili i jednog glavnog boga. Zvanično, svi njihovi bogovi su samo manifestacija jednog, jedinog i najvažnijeg boga: Sang Hyang Widi Wasa (svi u jednom bogu). Ironija je što to nije Hindu bog, već bog kojeg su izmislili hrišćanski misionari da bi ih ubedili u sličnost religija i konvertovali u hriščanstvo. „Ovo je jedina zemlja na svetu u kojoj ti u ličnoj karti piše koje si religije“ dodaje ponosito. Oni to smatraju izrazom svoje slobode, a mi se, poučeni lošim iskustvom, pitamo šta ako to neko zloupotrebi? Najneobičnije je to što izgleda i balijski Muslimani veruju u demone, a ni namenski bogovi im nisu sasvim strani. Jedan od taksista koji nas je vozao po gradu (inače Musliman) nas je po običaju pitao ko smo i odakle smo. Kad je čuo da smo samo nas dvoje na maloj jedrilici prošli pola sveta do Balija, ostao je zapanjen i odmah nas je pitao:“ Da li ste na putu sretali demone i da li su vas uznemiravali?“. Kad sam odgovorio da nismo, zaključio je da mora da smo jako dobri ljudi čim nas demoni nisu dirali. Čist uticaj Balija i na Muslimane. |
Kad obiđete Bali to postane sasvim shvatljivo, jer kako bi drugačije objasnili raskoš prirode u kojoj i pljunuta koštica izraste u drvo, ili zašto u zemlji gde česte poplave uništavaju sve pred sobom, nikad ne dođu na Bali, ili zašto u zemlji u kojoj vulkanske erupcije brišu ljudski pečat, na Baliju se zaustavljaju ispred hramova i poštede stanovništvo. Dodajte tome i turiste koji hrle na Bali da vide to Hindu čudo, što im omogučava da žive mnogo bolje od susednih ostrva. Pa mora da rade nešto kako valja!
Sledećeg dana smo krenuli rano, pravac Klungklang palata. Otišli smo da vidimo Kerta Gosu, vrhovni sud Balijskog kralja iz 17. veka koja ima najočuvanije murale Balijskih dvorova. Tri Brahmana popa su predsedavala sudom. Osuđenici su mogli da gledaju slike na plafonu dok su čekali presudu, na kojima su islikane razne kazne koje ih čekaju u zagrobnom životu, kao posledica karme. Malo smo bili razočarani jer tamo nije bilo vodiča da nam objasni te razne kazne. Mali muzej nije nas ništa posebno prosvetlio.
Odatle smo krenuli za Besakih hram koji je vrhovni hram Balija i nalazi se na padinama Mount Agung, najviša planina-vulkan Balia. Kao da su čuli, da smo ostali zbunjeni jer nam nije bilo jasno šta se u stvari radi u hramu i gde se moli, pa su za našu posetu Besakih hramu organizovali ceremoniju. Za ulazak smo morali da obučemo saronge.
Hram Besakih se u stvari sastoji od 22 hrama postavljenih na terasama i povezanih stepenicama koje treba da vode duhovnu osobu nagore i da je približe planini Agung koja se smatra svetinjom i gde žive bogovi.
Ovde svako selo ima svoju kapelu, ali jedna porodica mora da obiđe kapele porekla svih članova porodice tako da se nose velike količine darova za bogove, uglavnom biljke, cveće i hrane, ali se nađe i poneko pače uredno upakovano u kokosov list. U svakoj kapeli se održavaju molitve ili meditacije uz neobićnu muziku i pevanje.
U jednoj kapeli je sveštenik preko razglasa puštao čudne zvuke koji su ličili pre na sve drugo nego na pevanje i molitvu. To je izgledalo kao da neko sedi u buretu i viče na sav glas AAAAA,UUUUU,AAAAA i tako u nedogled. U drugoj kapeli je bio samo sveštenik i isključivo žene koje su kuckale po cimbalima, udarali zvečkama, pljeskale, dok je sveštenik prskao neku svetu vodu po njima i darovima koje su donele.
Sat vremena vožnje puteljkom na kojem auto ne može da se mimoiđe sa kamionom, nas je dovelo do Mount Batur-a. Unurar kaldere, je unutrašnja kaldera, (koje su nastale erupcijom koja je formirala ostrvo Bali), u kojoj se nalazi jezero Batur i aktivni vulkan mount Batur (u stvari vulkan u vulkanu).
Selo pored jezera je takođe Bali aga ali otvoreno turistima. Ranije su voleli da pričaju posetiocima o svojim običajima i vodili ih da vide groblje gde su mrtvi ritualno preparirani i ostavljani na otvorenom. Danas, kaže vozač, samo traže pare i ništa ne pokažu.
Najneobičniji hram smo ostavili za kraj. To je Hram Goa Gajah koji je sagrađen u 9. veku na Slonovoj reci. To je pećina koja sadrži i Hindu i Budistička obeležja koja su urezana u kameni ulaz pa postoji mnogo verzija o poreklu. Najverovatnije je da su pećinu Goa Gajah iskopali Budisti a potom je preuzeli Hinduisti jer se verovalo u čarobne moći slonove reke. Na zemljištu Goa Gajah na obali reke i danas postoji budistički hram.
Tako se završilo naše upoznavanje sa religijom i prirodom Balija.
Vozač nas je istovario u Ubudu, gde ćemo da provedemo koji dan.
Sampaj Djumpa
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 06. maj 2013.
