Pišu i slikaju
Neli i Neša
Prijatelji su nam javili da postoji još jedna jedrilica koja jedri kroz Indoneziju i treba da je negde u našem kraju. Odmah smo im poslali email i javili da obavezno navrate u Gili Air. Jednog jutra je „SV Totem“ uplovila u naš mali zaliv. Posada Totema se sastoji od petočlane porodice (troje dece od 8 do 14 godina i roditelja). Vrlo simpatičan par Amerikanaca sa klincima koji su beli da belji ne mogu biti. Školuju se na brodu (mama i tata ih obučavaju, polažu ispite i testove gde i kad stignu) uglavnom vode sjajan i slobodan život.
Oni su plovili severnom stranom Papue i bili na severnim ostrvima Indonezije. Imali su više kiše ali manje zapadnih vetrova. Nafte su potrošili koliko i mi, a izgleda i svako ko „jedri“ Indonezijom bez obzir na sezonu. To nam je bilo drago čuti jer smo se u nekoliko navrata pitali da li bi bilo bolje da smo tu rutu odabrali. Obišli su neka izuzetna mesta na severnom arhipelagu, ali su mnoga propustili na južnom. Naravno, razgovor je morao da dotakne i nepredvidljivost struja.
„Jeste li uspeli da provalite neku pravilnost struja?“ - Pitali su.
„Oh! Pa, zar vi ne vidite kuda voda teče?“ - Odgovorili smo u šali i ispričali im razgovor sa Čadijem. Zaključili smo da su obe rute podjednako fascinantne i podjednako teške.
„Mi smo prestali da gledamo prognoze, jednostavno pogledamo kroz prozor pa ako nam se svidi to što vidimo, isplovimo“ kažu.
Složili smo se da nas prosto muči savest što smo videli Indoneziju u svom najlepšem blistavo zelenom izdanju kišne sezone. Kako je lepo opet pričati sa kruzerima i razmenjivati iskustva!
Došlo je vreme da se krene dalje. Teška srca ostavljamo Gili Air. Moramo da stignemo na Bali do 01. aprila da podignemo vize.
Krećemo u potragu za povoljnim strujama. Total Tide Program predviđa severne struje, dakle, kontra struje do 5 čvorova. Mi se ipak uzdamo u lokalno znanje koje smo dobili od Čadija, da u ovo doba godine postoji puno različitih struja. Pokušaćemo da prepoznamo kuda voda teče i pronađemo struju koja će nas bar delimično približiti Baliju to jest luci Benoa. Markirali smo jedina dva sidrišta usput, za svaki slučaj da se nađe, da imamo gde da predahnemo ako naše otkrivanje struja omane.
Odvezujemo se od bove u 6:30 ujutru i krećemo sa nadom da do Balija stignemo za dana, da ne ulazimo u nepoznatu luku po mraku. Vetra kao i obično nema pa motorišemo. Zaobilazimo rifove na ulazu u Gili, izlazimo i hajde da probamo najdirektniji kurs, pa ćemo za posle da vidimo. Naš Perkins prede na malim obrtajima, klizimo celih 4 čvora. Uz kompjuter debatujemo i razmatramo raznorazne opcije i scenarija šta ako struja krene odavde, a šta ako se pojavi odande.
Povremeno bacamo pogled na more oko nas nebi li videli kako „voda teče“ i ima li koji ribar na vidiku. Neli silazi u navigaciju i viče „Nešo pa mi idemo preko 6 čvorova“. Sa naših 1400 obrtaja to je nemoguće, izgleda da smo naboli savezničku struju, URAAA! Pojavljuje se i malo vetra 6 do 7 čvorova. E, tek da dune, ali sa prave strane. Otvaramo đenovu, gledamo GPS, idemo preko 7. Super, sad samo treba ostati u tom „potoku“ i ne preći u drugi kontra „potok“, za koji znamo da je tu negde. Podižemo obrtaje motora do 1600, da iskoristimo povoljnost dok traje, vetar malo povećava i brzina nam se diže na 8, pa na 9, pa povremeno na neverovatnih 10 čvorova (sa ovim obrtajima i samo đenovom normalno bi išli 5 do 6, što znači da imamo struju „drugara“ koja nas gura sa skoro 5 čvorova).
BašJako klizi po vodi, talasa nema skoro uopšte, prosto letimo. Povremno nam brzina opadne na 7 pa korigujemo kurs levo, pa desno, dok opet ne ode na 8 pa 9. Kad padne na 7 vičemo „ala smo usporili“, kako se čovek brzo razmazi (pre polaska smo smatrali da smo super ako uspemo da dobijemo 5 čvorova).
Prilazimo ostrvu Lembongan preko puta Benoe, još svega 12 milja. Ispred nas vidimo kako more kuva, čudno skakuće (u međuvremenu je vetar okrenuo u glavu pa smo smotali đenovu). Ne vredi korigovati kurs jer su virovi i čudno more koje skakuće svuda ispred nas. Pojavljuju se i virovi i brzina nam pada na 3. Eto te kontre. Gledamo da vidimo gde more teče suprotno, ali ne vidimo ništa, dodajemo gas, ali ništa ne pomaže.
Do sada je bilo odlično, srećom da smo požurili. Tek je 13:00, ovih preostalih 12 milja čemo nekako savladati pre mraka makar morali da veslamo. Brzina pada na 2 čvora. Menjamo kurs poprečno ka Baliju, gađamo iznad Benoe da vidimo šta ima tamo. Posle nekih 15 minuta opet smo našli virove, brzina nam se polako vraća ali ne ide preko 5, što znači da smo ušli u neutralne vode. Okrećemo paralelno sa obalom i brzina raste postepeno do 7.
Uglavnom put od oko 60NM u pravoj liniji smo prošli za ispod 8 sati, plus prolaz kroz luku, traženje marine i sam ulazak u nju.
Da rezimiramo po sistemu “ i ćorava koka nabode zrno“ ili „ bravo majstori“ na vama je da odlučite, mi stigosmo dobro i u rekordnom roku.
Bali marina se nalazi u okviru luke Benoa, kraj grada Denpasar. Luka je vrlo živahna, stalno neki brod uplovljava - isplovljava, turistički brodovi razvoze turiste, na brodovima žurke, trešti muzika, uglavnom zapadnjačka. U jednom ćošku luke je stacionirana ogromna flota tradicionalnih ribarskih brodova. Nanizani su jedni do drugog tako da se sa broda na brod može preći ceo deo luke. Kad je oseka svi brodovi sednu u mulj, nagnu se na stranu kao pijani i čekaju plimu da isplove.
Normalno pošto je količina brodova u luci ogromna i količina prljavštine je proporcionalna. Toliko đubreta nismo nigde do sada videli - fascinantno.
Sama marina je, pošto je u okviru luke podjednako zatrpana smećem, koje dolazi i odlazi u zavisnosti od plime. Marina je nekad videla daleko bolje dane. Izgrađena je dosta pretenciozno, ali nedostatak osnovnog održavanja se jako primećuje. Sve je zapušteno, pontoni klimavi, na pola potopljeni, instalacije u očajnom stanju, sa štrokavim WC-ima i kupatilima (tuševi samo sa hladnom vodom) koja nisu videla ozbiljno pranje poodavno, voda na dokovima nije nikako za koriščenje, izuzev za pranje broda. Jedino je restoran u relativno pristojnom stanju, sa dobrom hranom. Iako sada nije puna sezona marina na ovakvoj lokaciji bi morala biti više posećena jer je jedina, ovako zvrji poluprazna što nas ni malo ne čudi. Ne nude skoro nikakvu uslugu za dobre pare.
Pošto se u Lomboku grade dve nove marine, kad se završe, Bali marina će po našem mišljenju izgubiti i ovo malo klijentele.
Uglavnom marina nas je razočarala, ali smo morali da je koristimo jer je jedino mesto gde se može ostaviti brod na sigurnom, ako se ide u obilazak Balija kopnom na par dana, a i blizu je lučkih vlasti i imigracije. Šta je tu je, nema bolje, pa ostadosmo više od dve nedelje, da završimo papirologiju, popravimo šta se mora i obiđemo Bali.
|
Kao da izvadi stvar, u marinu je uplovila jedna od najvećih jedrilica na svetu. Stigao je „Drum beat“ keč od 53m dužine i 11m širine i vezao se paralelno sa pontonima (zauzeo preko 5 pontona). Brod grdosija, ali jako skladnog oblika. Oprema da zineš, sve šljašti, a po svemu i dobro jedri. Brod radi povremeno VIP čarter, prima do 10 gostiju, ima 10 članova posade. Cena najma za 7 dana je prava sitnica 260.000 US$, plus troškovi, pa ko voli nek izvoli. (još malo tehničkih detalja - kobilica 90 tona, tank nafte 34 tone, autonomija na motor 8.000 NM, jedra preko 2.400 kvadrata, plus sav mogući luksuz). Inače Bali je zaisa pravo čudo. Kad ovde čovek stigne, mora prvo da se izbezumi. Ne zna gde pre da gleda, ne zna šta pre da slika, pa jednostavno odložismo fotoaparat dok ne odgonetnemo šta je šta. Spomenici bogovima, duhovima i demonima krase raskrsnice i parkove, ispred svakog ulaza figure bogova, hramovi na sve strane. Šarenilo Balija potvrđuju njegovi brojni nadimci: ostrvo mira, jutro sveta, ostrvo bogova i demona, ostrvo Hinduizma, ostrvo ljubavi i ostrvo sa milion hramova. Sve je to verovatno istina, a pri tom treba imati u vidu da se radi o ostrvu koje je svega 153km široko i 112km dugačko, na kojem žive 4.22 miliona stanovnika, uglavnom Hinduista. Sve to gledamo kroz saobraćajnu gužvu, gde se na stotine vespi i motora vratolomno guraju sa automobilima i nije nam jasno kako se ne poubijaju. Neko reče da taj koji kaže da je najgrđa saobraćajna gužva u Kalkuti, nije bio u Indoneziji. Obilaze sa leva, sa desna samo što ne skaču jedni preko drugih. Na vespama se voze od 1-4 putnika. Voze se čak i bebe vezane maramom za mamu. „Zar je to dozvoljeno?“ pitamo. |
Propisi kažu najviše dvoje po motorciklu, ali to ne važi za decu. Gledamo u neverici kako deca koja su još premala da sede pozadi, stoje ispred vozača. Nije ni ćudo što su tako spretni kad se voze na vespama dok su još bebe. Kako li ih ubede da budu tako pažljivi i mirni? Mora da mi negde grešimo u vaspitavanju dece.
Nijedna slika ne može da dočara na kilometre i kilometre zanatskih prodavničica duž puta, koje izlažu ispred radionica kamenu i betonsku ukrasnu galanteriju. Tu su beskonačni nizovi ukrasnih statua i figura, uglavnom Hindu bogova, demona i nama čudnih bića, delovi za hramove, oltari, krovovi za hramove, kapije, fontane, klupe, ćupovi, zatim drveni ukrasi, ukrasi od pruća, ukrasi nepoznatog porekla.
Onda dolaze kilometri namestaja od bambusa, kompletnih senica i kućica od bambusa i pruća i sve je to izrešetano sa ponudom prepariranih stabala neobično kvrgavog drveća, ogromnog morskog kamenja i do 4m prečnika, prelepih horizontalnih drvenih ploća nepravilnog oblika i do 3 metara prečnika i neverovatnim umetničkim skulpturama.
Čovek mora da se zapita gde je tu granica između umetnosti i kiča, ili ta granica ovde ne postoji. Jel se na ovo misli kad se priča o prelesku kvantiteta u kvalitet? I koja je razlika između njihovih bogova i nasih labudova i lavova koji krase neke naše vrtove. Ispostavlja se da Balinežani i te kako znaju šta je umetnost ali to ne važi za turiste koji dolaze da blenu i svašta kupuju.
Svaka kuća mora imati hram i to ne prosti oltar već svetilište koje zauzima bar četvrtinu imanja. Porodično imanje ne sme da se obruka, a tek imućno imanje, ono mora da se dokaže. Svako selo ima tri hrama „Pura Desa“, hram Brahmi (bogu kreatoru) posvećen osnivačima sela i postavljen na kraju sela prema planini (gde žive bogovi); „Pura Puseh“ hram Višni (bogu očuvanja) posvećen duhovima koji štite selo u svakodnevnom životu i postavljen je na sredini sela; i „Pura Dalem“ hram Šivi (bogu uništavanja) posvećen mrtvima i postavljen na kraju sela prema moru (gde žive demoni).
Pitaše nas brojni lokalci da li smo na svojim putovanjima sretali demone koji žive u moru. Kada smo im rekli NE, zaključili su da smo mnogo dobri ljudi, jer nas demoni mora nisu dirali.
Kruna svega su 9 strateški postavljenih hramova koji štite ostrvo Bali, ali i brojni namenski hramovi za žetvu, da obezbede dovoljno vode za sva pirinčana polja, za plodnost, za opasne raskrsnice itd.
Mart i april su meseci ceremonija. Svako malo se nešto slavi. Narod obuče ceremonijalnu odoru i zaputi se u hram. Muškarci vode procesiju, polako, opušteno, eventualno vode dete za ruku. Žene po pravilu hodaju nekoliko koraka iza i nose u korpama na glavi sve što je potrebno za rituale.
Hramovi nisu mesta za obožavanje, već mesta za ugošćavanje i umilošćavanje bogova i za religiozne rituale i ceremonije. Balijski Hinduizam je duboko isprepleten sa umetnošću i ritualom, pa Balinežani veliku pažnju posvećuju dramaturškim i estetskim aspektima ritualnog umilošćavanja bogova, demona i duhova.
Gledamo svakodnevno žene kako obavljaju ritual Mesaiban, gde postavljaju korpice sa listom banane, malo cveća, pirinča i hrane, pale mirišljavi štapić i izgovaraju molitvu da umilostive demone i spreče zlo. To rade sa takvom nežnošću i ljubavlju da ih je prosto lepo gledati.
Korpice se postavljaju ispred kuće, kapije, na trotoar ispred radnje i gde god vreba opasnost, a mi stalno moramo da pazimo da ih ne ugazimo.
Sve u svemu, gde god pogledate je nešto zanimljivo, a još nismo pošli u obilazak.
Pozdravi i Sampaj Djumpa sa Balija
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
29. april 2013.
