Pišu i slikaju
Neli i Neša
U Riungu smo proveli nažalost samo dve kišne noći, jer smo morali da požurimo ka Labuan Bajo, pre nego što počne sledeća serija uragana u indijskom okeanu i prateći jaki zapadni vetrovi u Flores moru. Pored toga, Cece postaje nervozna. Mislim da ni u snu nije mogla pomisliti da će trebati 4 dana da se pređe 171 NM.
Napuštamo Riung teška srca. Zaliv je presladak sa jednim ribarskim selom i desetak malih ostrvaca, svako sa sopstvenom plažicom. U Riungu smo prvi put videli i neobične ribarske čamce sa „ krilima“ po 5-6m sa svake strane.
Oni služe za specifičan ribolov, koji postoji samo u Indoneziji. Sa krajeva krila spuste mrežu skroz u krug, a sa pramca upale jaka svetla, pa kad se riba skupi, podvuku mrežu ispod jata i dižu.
Prosečna brzina nam je „zavidnih“ 3.56 čvora zbog kontra strujanja i vetrova.
„Nešoooo! A šta to znači kad se vidi i crveno i zeleno svetlo?!!!“
„Brod već duže vreme ide pravo na nas, mi već idemo maksimalno u vetar pa ne možemo da ga obiđemo levim bokom po propisu, bolje da mu se javnemo.“
Već po ko zna koji put, brod se ne odaziva kapetanu nego tek na Nelin poziv. Dogovorismo se lako, pa dodade: „imam informaciju za vas. Situacija u „Molo strait“ (kanal između Floresa i Sumbave kojim prilazimo Labuan Bajo) je vrlo nepovoljna. Talasi su 2-3 metara, stojeći.“
„Hvala, moraćemo da usporimo.“
U uskim prolazima između ostrva, kada vetar duva suprotno od struja koje idu i do 5-6 čvorova, prave se tzv. stojeći talasi koje ne bi smo da sretnemo po mraku. Ovaj moreuz, gde je Komodo nacionalni park, važi za jedan od najriskantnijih. Sa malom korekcijom brzine, stigli smo do prolaza kad se srtuja okrenula u našu korist, pa smo bez vetra i sa 1000 obrtaja išli 5 čvorova do Labuan Bajoa.
Kad smo stigli u Labuan Bajo, pozvali smo susedan brod i zamolili ih da odbace Cece do obale. Mi smo bili baš umorni od vožnje i nije nam se pumpao gumenjak, a njoj se žurilo. Stavila je svoj ogromni ranac na leđa i krenula prema merdevinama.
„Ne možeš tako, pašćeš“ povikali smo, „siđi u čamac pa ćemo ti dodati ranac“, ali uzalud. Krenula je niz merdevine leđima okrenuta prema njima. Rekli smo joj da će pasti... i naravno, pala je u more sa sve rancem.
Neša i momci su je nekako izvukli pre nego što joj je glava otišla ispod.
Poželela je da ostane bar dok joj se stvari ne osuše, ali na brodu nemamo ni dovoljno vode za ispiranje, niti prostor za sušenje tako mnogo stvari, pa smo joj dali suvu odeću i posavetovali da iznajmi sobu (ovde ima soba i za 10$). Bilo nam je krivo što smo je ostavili u nevolji. Ali iskreno, ona je izgleda tip koji sebe stalno dovodi u nevolju, sve radi lakomisleno i ne prihvata savete. Pa ako nema rezervu para i sposobnost da se izvuče iz nevolje, onda ni ne treba da putuje.
Labuan Bajo je turistički centar u začetku, odakle kreću ture za Komodo nacionalni park koji se sastoji od 29 ostrva, pa je zaliv pun čarter brodova, od tradicionalnih indonežanskih ribarskih brodova do jedrenjaka. Jedrenjaci su uglavnom na bovama, pa smo se mi mali ugurali nekako među njih i bacili sidro. To nas je po navigacionoj karti smestilo opet čvrsto na sred grebena.
U zalivu vladaju čudne i jake struje pa svaki brod vodi svoju politiku. Često se dešavalo da se brod ne okrene prema vetru nego prema struji, a kad vetar duva od pozadi, opasno nas približava susednom brodu. Sve je bilo ok, dok omanji jedrenjak pored nas nije otplovio i umesto njega stigao veliki jedrenjak čija je bova. Bilo je na nerešeno da li će nas udariti pa smo konačno morali da spustimo i drugo sidro.
Sidrenje sa dva sidra nije mala zabava. Jedno sidro je samo sa lancem, a drugo kombinacija lanac i konop. Pošto vetar i struje udarnički rade, brod se za par sati okrene nekoliko puta oko sebe i tada se konop i lanac upletu, pa razvezuj, razmotavaj, pa prevezuj, pa tako više puta dnevno.
Ovaj puta smo želeli da se zaklonimo od zapadnih vetrova u mestu gde ima malo raznovrsnija ponuda. Posle toliko vermena provednih u nedođiji, radovali smo se turističkim zabavama i malo raznovrsnijoj nabavci. U restoranima koji nude evropsku hranu konačno smo dobili i nož pored obavezne viljuške i kašike. A restorana ima više, imaju WIFI, možemo da biramo. Naleteli smo na jedan koji čak nudi rebarca na žaru i zamislite kiseli kupus i nemačke kobaje (vlasnik je Belgijanac). Cene smešne. U prodavnicama i dalje nema mesa ni mesnih prerađevina (restorani sve dovoze za svoje potrebe iz Balija), a luk je bezobrazno skup, pa kupismo samo 2 komada.
Ali pivo je jeftino!!!
Postoji čak i dingi dok (napravljen da opslužuje brodove sa relija Sail Comodo), gde zamislite ne treba bacati sidarce, ne treba gacati po blatu, ima mesta i blizu je prodavnicama, restoranima i lučkim vlastima.
Krenuli smo sa tradicionalnim ribarskim brodom do ostrva Rinđa jer smo pročitali da tamo ima više Komodo zmajeva nego na samom ostrvu Komodo. Ove ture su toliko jeftine da nam se nije isplatilo ići sa našom jedrilicom i boriti sa strujama. Sa nama na brodu su 4 backpackera: jedan holandski par, jedan Švajcarac i jedna Amerikanka. Do Rinđe plovimo dva sata i parimo oči. Put nas vodi između mnoštva prelepih ostrva.
Za one koji ne znaju, Komodo zmaj je najveći gušter na svetu koji živi samo u Komodo nacionalnom parku. Može da poraste do 3 metara dužine i dostigne 150 kilograma. Hrani se jelenima, divljim svinjama, kozama, majmunima i mladim komodo zmajevima. Kad je plen veliki, zmaj treba samo da ga ugrize i prati, pošto u ustima ima toliko bakterija da će povređeni plen ubrzo da ugine od infekcije.
Komodo zmaj može progutati celu kozu. Taj proces može da traje satima, pa da bi ubrzao gutanje, zmaj će da udara grlom u drvo i neretko se dešava da obori drvo. Posle takvog obroka, Komodo zmaj ne mora da jede mesec dana.
U park nas prate dva rendžera koji nose motke sa račvom, za odbranu. Nažalost, idemo skraćenom turom jer su ove kišne sezone Komodo zmajevi napali i povredili tri rendžera. Pitali smo kako se brane ako napadne komodo zmaj, jer nam njihove motke nisu delovale naročito uverljive. Nasmejao se i rekao, „mi pokušamo da ih odgurnemo ali... najbolje je bežati! Komodo zmajevi ne mogu da trče u pravoj liniji.“
Na izlasku iz parka dočekali su nas majmuni, koji su pokušali da izmole nešto hrane. Vrlo su se bučno ljutili što im ništa nismo dali.
Posle Rinđe su nas odveli na ostrvo Besar gde ima lepa plaža sa interesantnim koralnim grebenom i mnogo malih šarenih ribica. Nažalost dobar deo korala je već uništen, što je stvarno grehota jer ono što je ostalo je zaista prelepo.
Društvo na brodu je bilo jako prijatno, a pošto nikada nisu bili na jedrilici, pozvali smo ih u posetu. Slušali smo priče o njihovim putešestvijama i oni o našim. Holanđani su krenuli do Rusije pa Trans-mongolskom železnicom do Mongolijnje i Kine, pa preko Vijetnama i Kambodže, skoknuli do Novog Zelanda u posetu daljoj rodbini i konačno stigli do Indonezije i to sve za tri meseca. Švajcarac je krenuo iz Australije i namerava isto što i oni, ali u suprotnom pravcu.
Par dana nakon što smo stigli u Labuan Bađo, počeli su da se stvaraju uragani u Indijskom okeanu i krenuli su jaki zapadni vetrovi u Flores moru. Skoro svako poslepodne bi krenuli da se skupljaju oblaci i da prete najstrašnijim vetrovima tek toliko da nam ne dozvole da se opustimo. Ipak, u zaklonu sidrišta imali smo samo dve jače oluje za 20-tak dana koliko smo ovde bili, koje nisu predugo trajale.
Uragani su prošli, vreme se prolepšalo pa je vreme da krenemo dalje.
Sampaj đumpa
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 08. april 2013.