Pišu i slikaju
Neli i Neša
Wuring je mnogo simpatičan, živahan i gusto načičkan ribarski gradić u kojem se stalno nešto dešava. Na sidrištu neverovatna gužva. Stalno neko dolazi, odlazi, smeje se, dovikuje, peva, trguje, moli se, slaže mrežu, čisti ribu, nudi, traži... Bilo je dovoljno zanimljivo samo sedeti u kokpitu i posmatrati svu tu aktivnost. Ali nam je i stalno neko bio na brodu, da vidi brod, da pomogne, da organizuje naftu, da popije piće i što šta drugo. Baš smo imali sreće što smo ovo mesto našli jer je Maumere dosta ofucan grad u koji smo navratili samo zbog vize.
Produženje vize je bila puka formalnost, dok smo pili kafu sa šefom imigracije i pričali mu naše poglede na prednosti i nedostatke nautičkog turizma Indonezije. „Čini nam se da je jedan od najvećih problema turizma Indonezije što je toliko velika i ima toliko ostrva”. Tek sad shvatamo da Indonezija ima više ostrva nego ceo pacifički okean, a tamo smo izučavali zemlju po zemlju, pa birali destinacije među nekoliko stotina ostrva i nije bilo lako. Ovde treba biratu između 13 000 ili 17 000, (čini nam se da ni oni ne znaju koliko ostrva imaju jer zvanični sajtovi svi daju različite informacije) a informacija nema dovoljno. Trebalo bi nekoliko godina da se obiđe zemlja, a vize traju samo 2 meseca uz mogućnost produženja tri puta po mesec dana. Zemlja je toliko lepa i toliko toga ima da se vidi da se prosto izbezumi jedriličar koji pokušava da napravi plan plovidbe, uz neprecizne karte, jake struje i nepostojeće ponude za nautički turizam.“
„Pa to mora da se kaže“, reče Max i pozva novinara da nam se pridruži. Pošto novinar nije znao engleski, Max mu je prepričao neku svoju verziju i tako smo objavljeni u indonežanskim novinama.
Naši novi prijatelji u Wuringu nam objašnjavaju pojavu koju smo bili videli kad smo prilazili Floresu. Naime, videli smo jedno desetak malih ribarskih čamaca koji plutaju u krugu. Mi smo nameravali da ih izbegnemo u širokom luku da im ne bi smetali, ali bi povremeno dva do tri najudaljenija čamca napravili krug oko ostalih i opet zatvorili krug nešto bliže nama. Pošto nam nije bilo jasno šta rade, nastavili smo po svom kursu i prošli dosta bilzu kruga koji nam se stalno bližio. Na naše iznenađenje unutar kruga smo videli jato riba koje se koprca i delfine koji veselo skakuću. Jel moguće da delfini pomažu ribarima... ili to zajedno love ribu.
„Da zajedno love“ Kaže nam Gani, „Delfini često odvedu ribare do jata riba. Kad jedan ribar naiđe na delfine koji ga odvedu do jata, on brzo pozove ostale ribare pa svi zajedno, ribari i delfini kruže oko jata da se ne bi razletelo dok love“.
Mi smo im ispričali kako evropski i američki ribari kriju jato koje nađu i služe se svakakvim trikovima i lažima da drugi ribari ne bi pronašli to jato. Blagi osmeh i pogled su bez reči preneli „ to nas ne čudi“.
I mi smo bili primetili da se delfini u Indoneziji čudno ponašaju. Priđu brodu pa otplivaju, pa se vrate i opet otplivaju u istom pravcu i tako nekoliko puta i onda odu. Nikada ne ostanu da se igraju oko pramca kao što smo navikli. Sad shvatamo da su nas zvali da zajedno lovimo ribu.
Hauard sa jedrilice Maracot je zanimljivi Australijanac pun anegdota, koji je mnogo trgovao sa Indonežanima, legalno i ilegalno. Takođe radi i čarter u Indiji, gde kaže da je jedini, iako je Indija vrlo atraktivna za jedrenje. Hauard govori osnovni indonežanski pa nam pomaže da se snađemo. Trenutno vrši delivery - isporuku jedrilice sa Tajlanda za Australiju. U Tajlandu se trenutno mogu jeftino kupiti jedrilice svih onih koji su krenuli oko sveta, a nisu želeli oko rta Afrike, pa su zbog somalijskih pirata završili put u Tajlandu.
Hauard je morao da ostavi drugog člana posade na Baliju zbog rane koja se inficirala i sad je čekao da mu se pridruži Cece, jedna kineskinja „backpaker“ (to su oni koji obilaze svet sa rancem na leđima). Ali od nje ni traga ni glasa. Poslao joj je mail i sa našeg satelitskog telefona, kad nisu radile internet veze i pošto nije dobio odgovor, odlučio je da krene bez nje. Zamolio nas je da joj se nađemo ako se ipak pojavi.
Kada smo dobili od Cece e-mail da stiže, objasnili smo joj da je Hauard otplovio i poslali joj naš telefonski broj, ako joj išta možemo pomoći.
Do 18:00 14/02, naš dingi je bio upakovan i bili smo spremni za jutarnju plovidbu 171 nm za Labuan Bajo na zapadu ostrva Flores, kada je Cece nazvala i obavestila nas da je stigla u Wuring i da mora da napusti Indoneziju. Ljubazni ribar ju je doveslao na brod i tek tada smo čuli njenu priču.
Navodno, vozač kojeg je ustopirala ju je pokušao silovati, ali ju je konačno ipak pustio i ona je otišla pravo u policiju da ga prijavi. Tamo su joj tražili pasoš i otkrili da je ona već odjavljena iz zemlje. Usledilo je ispitivanje: kako uopšte može biti u zemlji kada je odjavljena, pa su je stavili u zatvor.... pa su zahtevali da kupi avionsku kartu do Balija za sebe i policijsku pratnju, koji bi je u Baliju stavio na avion do bilo koje destinacije van Indonezije.
Tada se setila da ima naš telefonski broj i rekla im da ćemo je mi preuzeti. Policija ju je ispratila do Wuringa i na obali čekali da vide da li ćemo je mi primiti na brod. Hteli su prethodno da popričaju sa nama, ali smo to izbegli, ni neznajući, jer nam je dingi bio spakovan. Pretpostavljamo da su na kraju samo želeli da se reše problema - pređi muko na drugoga.
Nismo bili ni malo sretni sa razvojem događaja, ali šta je tu je, ona je bila na brodu, plakala, molila "molim vas, nemojte me oterati, dozvolite mi da ostanem. Ako me vi ne uzmete staviće me u zatvor. Samo me odvezite do Labuan Bajo i tamo hvatam brod za Istočni Timor gde Kinezima ne treba viza". Šta smo drugo i mogli. Dobili smo neplanirano još jednog člana posade.
Krećemo ujutro po planu. Usput, prolazimo i drugi vulkan u erupciji, vulkan Palue na izlasku iz zaliva Maumere. Grdosija koja izvire iz vode do 2800m, puši se i dimi. Sad već prolazimo hrabro... naročito pošto smo videli ribarski čamčić ispod samog vulkana... ali sa strahopoštovanjem. Obilazimo ga po danu pa imamo prilike i da ga slikamo. Cela južna strana je pokrivena pepelom. U podnožju selo koje je evakuisano, srećom na vreme. Do mraka smo još dovoljno blizu da vidimo lavu kako teče.
Cece je bila je prilično beznadežna kao član posade. Patila je od morske bolesti većinu vremena, onda kad bi se osećala bolje, insistirala je da pomaže u stvarima (poput kuvanja) od kojih joj je opet bila muka. Odbijala je da uzme lek za mučninu dok nije već bilo kasno. Zapravo, nije slušala nijedan savet o tome kako da se ponaša na brodu. Na kraju smo bili vrlo sretni da je pošaljemo svojim putem.
Ipak, bio je to zanimljiv susret sa kineskom kulturom. Cece nikad nije videla zvezde, jer je u Kini (bar tamo gde ona živi) smog toliki da se zvezde ne vide. Pošto smo joj ukinuli pravo da nam kuva (nakon što joj je pozlilo), hranili smo je našom uobičajenom hranom, pa nas je u jednom trenutku pitala „a zašto vi ne jedete pravu hranu?“. „A šta je to prava hrana?“ uzvratili smo. „Pa pirinač sa dodacima, naravno“ odgovorila je.
Kad sam napravila šopsku salatu (sad imamo sirilo na brodu pa pravimo pravi beli srpski sir), sa velikom sumnjom je posmatrala šta radim. „Mi u kini ne jedemo ništa sirovo“. To zaista nismo znali pa smo naravno pitali „a zašto?“. Odgovorila je „zbog previše pesticida“. Rasprava da se kuvanjem ne uništavaju pesticidi nigde nije vodila pa smo odustali. Kasnije smo, nezavisno, otkrili da Kinezi još od drevnih vremena sa nipodaštavanjem gledaju na one koji jedu sirovu hranu. Po njima samo varvari jedu sirovu hranu! Slikala je našu tacnu šopske salate kao najegzotičniji obrok koji je ikad jela. Ipak, moramo priznati, bila je spremna sve da proba i Šopska salata joj se jako svidela, naročito sirov paradajz.
Vrlo je zdravo biti predmet ovakvih predrasuda. To nas tera da se zapitamo koliko su naše predrasude prema tuđim običajima besmislene. To je ipak bilo povod da se nas dvoje danima šalimo dok nismo doveli celu priču do maksimalnog apsurda i zaključili da po tom standardu ljudožderi nisu bili varvari. Oni su ipak kuvali svoju hranu.
Loše vreme nas je nateralo da navratimo u Riung. Ne možemo dovoljno da nahvalimo programčić koji nam omogućuje da koristimo Google earth mape za navigaciju. U zaliv se ulazi kroz lavirint malih ostrva i koralnih grebena sa nepreciznim kartama. Činjenica je da se svi ti grebeni lepo vide po dobroj vidljivost, ali treba proceniti koje je koje ostrvo i kuda proći, pa je sve to toliko mnogo manje stresno kada se ima Google earth.
Sampai Džumpa,
Neli i Neša
SY Basjako
Objavljeno: 01. april 2013.