Pišu i slikaju
Neli i Neša
Sledeća moguća destinacija je selo Kokar na ostrvu Alor. Tamo je neki jedriličar nekad bio i imamo tačnu poziciju za sidrenje. Prolaz kroz grebene je svega 50 metara širok i 200 metara JI od pozicije na karti. Sad nam je Google karta od velike koristi. Dan je miran i vedar pa se grebeni lepo vide i ulazak nije problem. U prelepom zalivu, dozivamo ribara i uspešno (to kažemo sa ponosom) na pokvarenoj Bahasi, rukama i nogama, objašnjavamo da hoćemo da kupimo dizel, ali da treba da se doveze do broda jer je naš dingi ispumpan. Stavili su Neli i kanistre u sampan (indonežanski čamac) i organizovali 100 litara dizela.
Odmah se okupilo društvo da čuje ko smo i odakle smo. Stotinu pitanja. Deca se stvore niodkuda. Hteli bi da stupe u kontakt, kikoću se, al se stide.
Na obali se pojavio i momak koji govori odličan engleski. Ispostavilo se da je sa grupom prijatelja krenuo ribarskim čamcem za Australiju ali su ih ćapili par sati nakon što su stigli. Skoro dve godine je proveo u izbegličkom kampu dok su odlučivali o njegovoj sudbini i na kraju ga vratili kući. Kaže da su jako fino postupali sa njim osim što je ipak bio u zatvoru. Tamo je naučio engleski a rekli bi i još ponešto, jer sa ponosom kaže: “naravno da je kod mene čistije jer ja vodim računa”.
U međuvremenu je Neša organizovao momke da zarone i pregledaju elisu, za svaki slučaj, iako nam se potrošnja dizela znatno popravila. Sve je dole u redu. Nikada nećemo saznati šta je bilo u pitanju.
Ribari nas upozoravaju da će zapadni vetrovi opet zaduvati, imate još dva - tri dana. Ako tada niste blizu zaklona nadrljaćete. Popili smo zajedno čaj i krenuli dalje.
Sve dok nismo napustili sidrište, sa obale su u horu deca odzvanjala „Sampaj Đumpa“ (do viđenja).
Još 150 NM do Maumere.
Do sada smo već malo savladali pravila strujanja voda. Od sada kurs upravljamo prema strujama, a ne prema vetrovima. Mora da se motoriše svakako i struje mogu da dodaju ili oduzmu 2-3 NM, dok su vetrovi previše slabi da bi mnogo doprineli ili oduzeli.
Od Alora do Maumere se pojavila neka čudna izmaglica ispred nas. Nije nam jasno šta je. Jedino na šta nas asocira je čudna vidljivost koju smo imali za vreme velikog zemljotresa u Čileu. Valjda nije neki zemljotres u toku. Ovo je Indonezija, sve je moguće. Korigujemo kurs prema severu jer je tamo vedrije i plovimo pravo ka planinskom ostrvu čiji se uobičajni oblak malo čudno ponaša. Kako se približavamo, počinjemo da shvatamo ali i dalje ne možemo da verujemo. Uzimamo kartu u pomoć. To ispred nas je vulkan Batu Tara (Komba I) koji je očigledno aktivan.
A šta sad? Naše nautičko znanje i iskustvo ne pokriva aktivne vulkane. Pretražujemo peljare i nalazimo samo informaciju da u indoneziji ima 300 vulkana od kojih su oko 100 aktivnih. Uto primetismo trajekt koji se zaustavio nešto iza. Posle jedno 5 minuta kreće dalje i prolazi izmedju nas i vulkana. Pretpostavili smo da se konsultovao sa nekim i dobio zeleno svetlo da prođe pored vulkana, pa i mi krećemo za njim. U toku dana se vedelo kako iz vulkana povremeno u cugu izlazi velika količina dima koja se potom polako rasprši. Te noći smo gledali i kako lava teče niz vulkan.
I tako smo prateći struje stigli u Maumere. Razne beleške drugih jedriličara su upozoravale da će biti problem sa sidrenjem, ali nijedna nije davala upotrebljivo rešenje. Uglavnom se svelo na ”sidrili se blizu grebena ali sidro nije držalo pa smo se vezali za dok.” Pokušali smo da dozovemo lučkog kapetana da bi pitali gde smemo da se vežemo ali nismo dobili bilo kakav odgovor. Dubine su oko 90 metara sve do 20-tak metara od obale osim na grebenu koji je 2-8 m.
Napravili smo tri kruga, tražeći mesto na samom grebenu gde bi smo imali dovoljno mesta da se okrećemo oko sidra. Bacili smo sidro tik uz ivicu grebena ali se brzo predomislili. Dok smo izvlačili sidro, javio se najmiliji glas druge jedrilice.
“Ovde jedrilica Marakot, gde ste? Video sam da doplovljavate. Ja sam usidren kod sela Wuring. Dođite ovde. Ulazak je malo problematičan ali uvala pruža odličnu zaštitu od svih vetrova. Poslaću nekog da vas sprovede kroz grebene.“
Tako i bi. Na pola milje ispred uvale nas je dočekao čovek u malom sampanu (čamčić izdubljen od balvana, kao da se neko igrao i pravio igračku za decu) pogon, naravno na veslo. Ukrcasmo domaćeg, vezasmo čamče za nas pa hajd polako. Uvala cik cak, okolo grebeni, a u dnu selo sojenica (kako Neli kaže, kuće na štulama), sa gomilom svakojakih plovilica. Bacili smo sidro pored Marakota. Čovek nam maše i zove nas da dođemo na pivo.
“Treba da napumpamo dingi” odgovaramo. Ma dovešće vas Mustafa (naš pilot) sampanom. Šta, da se vozamo ovim čamčićem, koji je po meni premali i za jednog čoveka a ne za nas troje. Uglavnom ukrcavamo se u orahovu ljusku (za koju su naše sandoline i kajaci nosači aviona), koja polako sve više utanja u vodu, ostalo je još tri prsta pa da se potpi. Mustafa nam kaže da se ne mrdamo i samo sedimo. Neli okreće glavu, za glavom se okreće i telo i zamalo se prevrnusmo. Miruj, ne okreći ni oči ako nećeš da se kupaš u ovoj brlji. Srećom do Marakota je samo 10tak metara, pa je čamče bilo samo do pola puno vode kad stigosmo.
Skiper Marakota je Brajan, Australijanac sa velikim iskustvom u ovim vodama i puno poznanstava. Imaćemo što šta da čujemo i naučimo od njega.
Sampaj Đumpa (do skorog viđenja)
Neli I Neša
| <<- BašJako - Yamdena (Saumlaki) do Floresa (Maumere) - II deo - 13. mart 2013. | SY BAŠJAKO 25. mart 2013. |