Pišu i slikaju
Neli i Neša
Stigli smo u Yamdenu, usidrili smo se ispred gradića Saumlaki, odmorili smo se, napumpali gumenjak, sačekali plimu i krenuli veselo do grada da obavimo formalnosti. Vozimo polako u potrazi za mestom gde ćemo da vežemo čamac, ali duž cele obale postoje kuće na vodi. Ok! Tu ne možemo da se privežemo. Hajmo dalje, da probamo kod luke. Luka, je pravljena za teretnjake, dok visok, nema ni stepenica, ni merdevina, ne bi mogli da se popnemo ni da hoćemo. Tražimo dalje. Idemo kod pijace. Mnogi lokalni čamci su tu nasukani na malu plažu, ili su vezani za stene među plastičnim flašama, kesama i raznim drugim otpadom, ali su to sve drveni camci. Naš gumenjak je ipak navikao da ga pazimo i mazimo i nasukavamo samo na najsitnije meke i čiste peskovite plaže. Još manje nam se sviđa opcija da vežemo čamac pa da po plićaku gazimo po blatu i štroki.
Indonezija: Najveća populacija Muslimana na svetu, iako nije muslimanska država.
Turizam je tek u povoju, a ne zavidimo onima koji treba da odlučuje koje će ostrvo da dobije prioritet za turistički razvoj. |
Razmišljamo da priđemo nekoj kućici na vodi i zamolimo domaćine da se tu vežemo, ali kako da se sporazumemo kad u Indoneziji skoro niko ne govori strani jezik. Nijedna od fraza “Bahasa Indonesia” (indonezijski jezik - to je trgovački jezik razvijen jer se u Indoneziji govori oko 580 jezika) iz našeg malog priručnika, koji smo skinuli sa interneta, ne odgovara našim potrebama. Nekoliko ribara koje smo pokušali da priupitamo su to potvrdili ljubaznim osmehom i mahanjem glave.
Najzad odlučujemo da je najmanje bolna opcija da se vežemo na kosu stranu keja za trajekt pa da se pentramo preko kamenih blokova, ali za to ćemo morati da se vratimo na brod po krmeno sidro za dingi.
Kako smo zaokrenuli oko keja, vidimo momka koji vesla u malom tradicionalnom katamaranu, viče i maše. Jel on to nama??? Šta hoće ovaj od nas.
“Jel govriš engleski?” pitamo.
“Da, ja sam Matijas. Službenik za karantin me je poslao da vas dovedem.“
„Hvala bogu!“ laknulo nam je. Dolazak u Saumlaki ipak neće biti totalna katastrofa.
Formalnosti su ispale sasvim jednostavne, uprkos upozorenja da indonežanski službenici vole formalnosti i da će nam trebati po 5 kopija svih dokumenata u svakom gradu. Možda je tome doprinelo što smo prihvatili da platimo „administrativnu taksu“ koja inače zvanično ne postoji.
Saumlaki nije ulazna luka pa ovde nema službenika za imigraciju. To nikoga ne brine. Potrebno je samo da se javimo kod nekog službenika za imigraciju pre nego što nam istekne 2 meseca od kako smo dobili vizu. Do tada je važno samo da imamo taj famozni CAIT, to jest plovidbenu dozvolu koju potpisuje prvo ministarstvo za odbranu, pa ministarstvo za inostrane poslove, pa ministarstvo za transport, pa ministarstvo turizma, pa agent.
Saumlaki je nešto sasvim drugačije od svih mesta gde smo do sada bili. Nema drugih jedriličara, nema ni jedno turističko zdanje. Na celom ostrvu od 250.000 stanovnika živi jedan američki par, na drugom kraju ostrva, koje nikad nismo sreli. Sam grad Saumlaki je dosta prljav i otužan gradić sa nekih 15.000 stanovnika, isto toliko vespi, na kojima se vozi od 1 do 4 putnika, puno kombija koji služe kao autobusi, malih prašnjavih prodavnica u kojima se prodaje najčudniji asortiman robe. Svi se ljubazno smeše, ali niko ne govori Engleski.
Matijas, inače diplomirani turistički radnik, je blago koje ne ispuštamo. Prosto nam nije jasno kako bi se snašli bez njega. Za svoje usluge naplaćuje 30$ za 3-5 dana. Voda nas po prodavnicama, nabavlja naftu, pregovara na pijaci i polako nas uči Bahasu. Nabavio nam je i priručnik za učenje Bahase u kojem fale, za nas početnike ključnih prvih deset stranica, ali bolje išta nego ništa. Moraćemo da naučimo bar nešto ako mislimo da stupimo u bilo kakav kontakt sa Indonežanima.
Matijas nam takođe objašnjava da možemo da se vežemo kod hotela H. Indah. Hotel je lepo zdanje na stubovima i ogromnom terasom nad vodom i prepun je cveća i zelenila. To nam je postala baza i oaza, iako je to sigurno najskuplji restoran na ostrvu u ovoj inače bagatelnoj zemlji. U hotelu imaju i WiFi internet, doduše spor ali radi.
Najvažnije, Matijas nas polako uvodi u indonežansku kulturu i ublažava šokove koje bi inače preživeli. Tako, ulazimo u kombi/autobus koji vozi jedan izuzetno mladoliki vozač.
“Vozač deluje kao da ima 15-16 godina” zapanjemo komentarišem.
“Pa toliko i ima” odgovara Matijas.
“Zar je to dozvoljeno, mislim, da vozi javni prevoz tako mlad?” pitamo.
“Naravno” odgovara Matijas.
“Kako to misliš naravno?” zapanjeno pitamo.
“Pa, ako je neko posebno talentovan za vožnju, zašto ne bi vozio, zašto bi postojala neka granica?”
Zaćutasmo. Svaki nastavak diskusije bi neminovno doveo do pitanja da li dete ima više pravo na detinjstvo ili na pun stomak. Tu nema pametnog odgovora.
 Mislili smo da je svetionik |
Van grada je sve mnogo lepše. Cela obala je razuđena sa mnogim uvalama, divnim peskovitim plažama i prelepim malim ostrvima, taman veličine za hotelski kompleks, kojih ovde nema. Sela su simpatična i svako selo ima neki svoj poseban karakter. Matijas nam je organizovao obilazak ostrva. U tu svrhu smo za 20 $ dobili roze kombi sa vozačem i vodičem – Matijasom. Obišli smo i sam rt ostrva gde se nalazi nekoliko ogromnih spomenika. Kad smo prilazili Yandemi, sa vode, mislili smo da vidimo svetionik. Indonežani vole spomenike i to što veće to bolje. Pošto je ovo hriščansko ostrvo (što je inače retkost u ovoj skoro sasvim muslimanskoj zemlji), ovde su spomnici posvećeni hriščanstvu. Još jedna bitna stvar ovde ima i PIVAAAA, što inače nije slučaj na muslimanskim ostrvima, gde ga nema čak ni u hotelima. Klinci su posebno znatiželjni. Oni mlađi sad već uče engleski u školi pa jedva čekaju da testiraju svoje znanje. Retko se po selima viđa stranac. Novu godinu smo proveli na našem brodu. Društvo malo ali odabrano, uz patku u Armagnac sosu (naravno iz konzerve) i viski tortom koje smo doneli iz Nove Kaledonije. Imali smo najlepši pogled na vatromet duž obale koji je trajao neprestano od 23:00 – 02:00h (doduše dalje nismo ni gledali). Matijas je kao i veliki deo lokalaca, sa porodicom proveo novu godinu u crkvi. Kaže da je pop završio propoved tek u 01:00. U restoranima nije bilo organizovane proslave. Oni koji nisu bili u crkvi, su Novu godinu dočekali na ulicama i plažama gledajući vatromet. |
Selamat tinggal i sampaj džupma
(dobar život i doviđenja)
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
02. feb 2013.