Pišu i slikaju
Neli i Neša
Zlatni zalazak
Napustili smo Papuu sa povoljnom prognozom. Konačno je opet trebalo da zaduva, vetar JI 15 čvorova i to svega tri dana pa opet pada na 8-10 čvorova, što nam je upravo odgovaralo za prolazak kroz Torres strejt. Torres nije ni malo naivan, ima jako puno kontra struja i do 6 čvorova, gomila ostrva i još više rifova, karte podosta neprecizne, dubine koje idu na živce. Plovili smo 7 dana po dubinama koje nisu bile veće od 40 metara: u plovnom putu su svega između 15 i 30 a van plovnog puta od 0 do 20. Vetrovi Pacifika se „sifonišu“ kroz 80 NM širok prolaz između Australije i Papue i dobijaju na intenzitetu, tako da 6 i 7 bofora sasvim uobična pojava.
Ostrva Torres Straita su sva ista
Imali smo i susret sa helikopterom australijske obalne straže, koji nas je nadleteo tri puta i tražio naše podatke. Obavestio nas je da ne smemo da izađemo na obalu, niti da imamo kontakt sa bilo kim u prolazu. Sutradan nas je nadleteo i avion carine.
Lepo smo jedrili do Campbell ostva. Tu smo bacili sidro da se malo odmorimo i da razmotrimo opcije. Ovde sva ostrva imaju široki pojas grebena oko njih pa smo išli direktno na GPS poziciju za sidrenje, koju su nam poslali prijatelja sa jedrilice Thetis, koji su tuda prošli pre 2 meseca. Dubina 20 metara. Apsurd, po sred plovnog kanala bi mogli da nađemo pliće mesto za sidrenje. Prosto ne možemo da verujemo da su se tu sidrili naši prijatelji. Voda dosta mirna i bistra, ne vidimo grebene, pa polako idemo napred prema ostrvu. Odjednom vidimo greben ispod nas, istovremeno Neša viče „10 metara, spuštaj sidro, 7 metara stani“. Ali sidro je već bilo dole.
U Indoneziji su sva ostrva drukčija
|
Šta sad? Zašli smo u neispitane vode! Na našoj karti siva zona, bez dubina. Nije nam prijatno. Pažljivo posmatramo vodu okolo. Tu gde smo bacili sidro deluje da je dovoljno duboko. Oko nas nekoliko svetlijih zona i nekoliko smeđkastih, ali izgleda da su svi dovoljno udaljeni da možemo da se okrećemo na sidru. Ostajemo tu. Moraćemo dvostruko da pazimo sutra ujutro kad izlazimo sa sidrišta. Proveli smo mirnu noć sa malo vetra. Gledali prognoze. Prijatelj Stefan sa jedrilice Mediteraneo nam je pružao dodatnu meteo podršku iz Novog Zelanda. Trebalo je doneti odluku: Mogli smo da jedrimo danju i sidrimo se noću. U tom slučaju bi nam trebalo 4 - 5 dana od ulaska u plovni put do izlaska. To je obično mudra opcija, ali se za dva dana predviđa porast vetrova na 20-25 čvorova. Vrlo nepovoljni uslovi za prolazak Prince of Wales kanala, jer se tu sureću dva mora i svađaju dve struje. Plima i oseka Pacifika i Arafura mora se ne podudaraju, pa se preklapaju i vrlo su nepredvidive struje. Kad se tome dodaju i jaki vetrovi i talasi, često dolazi do stvaranja virova. Druga opcija je da plovimo bez stajanja, znači i noću, kroz uski plovni put između ostrva i grebena. Kad izađemo iz kanala nećemo imati vetra. U tom slučaju treba i da tempiramo da stignemo do Prince of Wales kanala po danu i po neutralnoj vodi (slak water). Odlučili smo da ipak jedrimo i noću, a ako vidimo da ne ide, uvek možemo da stanemo pre mraka. U to shvatimo da nemamo podatke za plimu i oseku na GPS-u. Ustvari, nemamo uopšte karte za Australiju jer nismo planirali da navrćamo. Mislili smo da je dovoljan navigacioni program na kompjuteru. Ali on nema podatke za plimu i oseku. Tu smo se malo uspaničili. Neće biti lako ako naiđemo na kontra struju od 6 čvorova. Razmišljamo da e-mail pošaljemo Stefanu preko satelita, da nam pogleda zvanične podatke za plimu i oseku od Australijske službe. |
Hammond rock - mirno
Ali prvo da pregledamo ona naša dva programčića - usput nam je nekad neko dao programe za plime i oseke koje do sad nismo koristili jer smo uglavnom imali podatke na GPS-u. Oh kako smo bili srećni kad smo shvatili da imamo podatke za „Hammond Rock“ baš na ulasku u Prince of Wales kanal. Total Tide program daje podatak za harmonične struje (harmonic streams). Prvi put nailazimo na taj izraz, ali shvatamo ubrzo da prikazuje pravac i brzinu struje u kanalu na bazi usaglašenih efekata dve različite plime i oseke. To izgleda ovako:
Sad je samo trebalo preračunati UTC na lokalno vreme i preračunati u koliko sati je „Slack“, tj mirna ili neutralna voda. Ta matematika nam uvek teško padala ali smo uspeli nekako da izračunamo da treba da smo kod Hammond Rocka oko 7 ujutru. I tako bi. Celu noć smo održavali brzinu nešto ispod 4NM i stigli do Hammond rocka u 7:00h četvrtak ujutro 06/12/2012. Prošli smo kanal po potpuno mirnoj vodi bez imalo struje... i bez vetra.
Na drugoj strani bonaca. Plitko. Ceo dan smo jedrili na dubini od 11-12 metara. Odjednom vidim tamo ispred nas greben koji nije na karti. Malo je desno, ali neznam kuda se širi ispod vode. Možda idemo pravo na njega!!! Gledam u papirnu kartu. Nema ništa na karti. Onda je greben zaronio, pa opet izronio... Kornjača! Ogromna blentava kornjača. UFF!
Tek posle 100 NM je dubina dostigla 40 metara, a tek posle 400NM je dubina prešla 100 metara. Raznorazne životinjke plivaju okolo. Videli smo vodene zmije - čudne pljosnate zmije. Razne ribe. Delfini nas obilazili svako veče i poneko jutro.
Delfini nas obilaze svaki dan
U petak uveče se vratio vetar. Prvo stidljivo pa do jutra nešto jače. Malo je duvao pa malo nije. Menjao često pravac, šarao na sve strane. Motor smo palili i gasili. Noću smo gledali kako iznad Papue seva. Pojavi se po koja nevera, ali srećom brzo prođe.
Imali smo jedne noći i ozbiljno uzbuđenje. Po karti je dubina preko 100m a naš novi dubinomer počinje da pokazuje 10m, pa 5, pa 7, pa opet 5m. Naokolo mrkli mrak, na karti piše da je ovo ne kartografisana zona i da možda ima neotkrivenih i ne ubeleženih rifova. Kosa nam se diže na glavi, srećom ne duva skoro uopšte pa idemo polako na motor (ako tresnemo da to ne bude sa brzinom od 5 milja). Dubinomer i dalje pokazuje svašta. Palimo naš stari dubinomer da proverimo stanje (to je onaj na kome dubinu moramo da gledamo sa baterijom čak i po danu), on pokazuje 80m!!!
Kome da verujemo. Menjamo kurs u nadi da ćemo izaći iz minskog polja. Sve to traje li traje. Dubine 5m pa 4!!!
„Ja se u životu nisam toliko uplašila. Mrak, oblačno, nema meseca, ne vidimo ništa, a idemo, možda pravo na greben koji je tu negde ali ga ne vidimo. Na kartama ništa što bi pomoglo, ne znamo u kom pravcu da idemo, ne znamo koliko dugo, ne znamo šta da izbegavamo. Zamišljam da se nasučemo posred ogromnog prostranstva gde nema nikoga! U daljini opet seva. Moramo nekako da se izvučemo, ali kuda kad ne vidimo. Predlažem da bacimo sidro i sačekamo jutro. Po danju je sve nekako lakše i po boji mora bi smo mogli da pronađemo putanju da se izvučemo. Sve to traje predugo.“ Neli |
Na kraju, pošto sumnjamo da dubinomer pokazuje nešto bezveze, uzimam mali prenosni - ručni dubinomer, silazim na krmene stepenice, stavljam ga u vodu i on ne može da nadje dno. UFFFF sad nam je lakše, izgleda da se naš novi dubimomer nešto zaglupeo i pokazuje svašta. Ipak nismo se skroz opustili dok nismo napravili pun krug i vratili se do mesta gde je dubinomer počeo da pokazuje manje dubine. Na karti smo bili ubeležili 19m. Sad pokazuje na istoj poziciji 10-5m. Grrrrrr!!! Razmišlljamo da ih tužimo za pretrpljeni stres.
Izbegavanje nepostojećeg grebena
Posle ovako nečeg, stvarno raste respekt prema drevnim istraživačima koji su ova mora preplovili bez ikakvih karata i dubinomera. Oni su opipavali dno iz dana u dan, a nama je sat vremena bilo previše.
Ok sada možemo da nastavimo, ali šta kada ponovo dodjemo do plićaka, hoće li da radi???
Poslednja noć u Arafura moru nije bila baš prijatna. Ispred nas se lepo vidi front sa jedne strane, zatim nailazi drugi sa druge, a kad nas je u isto vreme stigao i treći od pozadi počinje zabava. Duva sa svih strana, munje sevaju okolo, kiša počinje da pljušti, takodje sa svih strana, mokro na sve strane. Jedra trimujemo svakih par minuta, pa prelet, pa prelet, ...pa menjaj kurs, pa prelet pa...
I tako, po promenjljivom vremenu smo plovili, polako ali sigurno ka Yamdeni.
Planiramo da stignemo negde pred jutro, jer su sidrište i luka neobeleženi.
Prvi susret sa indonežanskim ribarima
Prvi kontakt sa Indonezijom su ribari. Ima ih na sve strane i plove na svakakvim plovilicama. Međutim najveći problem nam zadaju takozvane „Fish traps“. To su ploveće kuće od bambusa, na kojima ribari žive dok love ribu. Potpuno su nepredvidljive jer plove kako ih nosi vetar i struje, a često na njima nema nikog. One će nam na dalje biti najveći problem jer kad na njima nema nikoga, noću nema ko da upali svetlo.
Saumlaki - klopke za ribe
Luka Saumlakija je duboki zaliv sa lancem rifova skroz okolo. Plima je preko 2m, pa kad je niska voda ima par stotina metara plićaka do obale (kad kažem plićak mislim da je voda do članka na nozi).
Jedino mesto gde se možemo sidriti je na sred zaliva, dovoljno daleko od plićina i bova sa mrežama, ali dubina oko 20m. Izručili smo sidro i sav lanac i valjda će da drži.
Oseka je vreme za skupljanje ručka
Na keju nema nikakvog stepeništa, gde ćemo da izadjemo sa dingijem?
Zovemo stanicom vlasti i obaveštavamo da smo stigli. Dogovaramo se da formalnosti obavimo sutradan ujutro, jer smo podosta umorni i treba da spremimo gumenjak.
Puno pozdrava
Salamat Tinga (na Bahasa jeziku) koji polako učimo.
Neli i Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 25. decembar 2012.
