Pišu i slikaju
Neli i Neša
Stiže Lakatoj
Kako smo bacilli sidro u akvatoriju Rojal Papuan Yacht Club, na VHF-u to zvuči ovako: “Ovde PapaJenkiČarli“ (sve zajedno), prišao nam je čamac sa jednim starijim belim gospodinom i nekoliko lokalaca. Dobili smo najtopliju dobrodošlicu i poziv da se pridružimo na piće.
“Vrlo rado, ali naš dingi je ispumpan, treba vremena da se spremimo.”
“Ma nema problema, zovnite kad ste spremni pa ćemo poslati čamac po vas.”
Ispostavilo se da je beli čika, Brajan, inače pretstavnik tj. domaćin Seven sea kruzing asocijacije, čiji smo mi članovi i Komodori. Brajan inače živi na svom velikom haus boatu, bolje rečeno jahti, i nije jedini koji živi na jahti u Klubu.
Papua jaht klub je povelika marina-klub, vrlo zatvorenog tipa, sa oko 3000 članova. Svako ko ima para i pretstavlja nešto u društvu Papue je član. Tako smo i mi, neznajući, uleteli u to „visoko“ društvo i postali počasni - privremeni članovi.
Pored same marine, modernih pontona sa vodom i strujom, zgrada kluba je ogromna, sa restoranima, barovima, terasama, da ne govorimo da imaju i teretanu, fitnes klub, salu za konvencije, kockarnicu, dečije igralište i još mnogo toga. Pristup je dozvoljen samo članovima i njihovim gostima.
Ima dužu cigaru od Neše
Lokalci su uglavnom pomoćno osoblje i posluga, pa smo imali utisak da smo se vratili u neko ranije - kolonijalno doba, gde biti belac znači jako puno. Nismo se osećali baš jako lepo zbog toga. Trebali ste samo videti zapanjenu facu jednog lokalnog baštovana kada sam mu pridržao vrata da unese ogromnu saksiju sa biljkom u klub.
 Poslovni centar i Morezbi - Dedinje |
 Naselje papuanaca na vodi - Port Morezbi |
Na naše veliko čudo, smo shvatili da je Port Moresbi osmi grad na svetu po skupoći, a Papua jedna od najsiromašnijih zemalja!!!
Brajan, koji živi u Port Moresbiju preko 60 godina nam je dao kratak kurs o istoriji, društvenim odnosima, jezicima, plemenima i još što šta. Informacije koje smo dobili od njega su uglavnom vrlo korektne (bar što se tiče lokalnih odnosa), jer on sebe smatra Papuancem, a ne ekspatom iz Australije. Brajan je svojevremeno usvojio 4 lokalna momka, školovao ih i tretira ih kao svoje prave sinove. Oni su sada uglavnom odrasli ljudi sa sopstvenim porodicama i imaju jako lep odnos. Brajan je jako ponosan na svoje unuke.
Ni o jednoj zemlji koju smo posetili nije bilo toliko teško pisati koliko o Papua Novoj Gvineji. Imamo utisak da šta god da napišemo ogrešićemo se o ovu zemlju punu kontradiktornosti. Teško je odlučiti da li da pišemo o rudnim bogatstvima; zlatu i nafti koje je efikasno eksploatisati samo uz najniže nadnice, zato što nema puteva, ili da pišemo o jedinstvenim plemenima koja su razvila 800 sasvim različitih živih jezika (to je 12% svih svetskih jezika) i jedinstvenih kultura jer su vekovima živeli u totalnoj izolaciji, u prostim plemenskim zajednicama (neki kao u kameno doba), razdvojeni neprohodnom prašumom. Da pišemo o milionerima koji su se lepo snašli u takvoj situaciji, ili o pobunama naroda. O Inka legendama o zemlji punoj zlata i malim pigmejskim narodima, koji su nekad tu ziveli ili o Java čoveku ili novijim arheološlim pronalascima koji su doveli do toga da se posumnja da je prvi čovek baš tu živeo a ne u Africi. O Portugalcima koji su krenuli više puta u potragu za tim zlatom i naišli na krvoločne domorodce, neprohodnu prašumu, kanibalizam i malariju. O Nemcima, Holanđanima, Englezima, Australijancima koji su kolonizovali zemlju, Japancima koji su je osvojili za vreme II svetskog rata, ili o odmazdama, kažnjavanju i sistemu za koji su nam rekli da je južnoafrički apartheid bio dečija igra. Ili o današnjici, o stotinama hiljada mladih koji dolaze iz plemenskih zajednica u Port Moresbi, privučeni sjajem modernih staklenih zgrada i čudima tehnike, da se priključe nezaposlenima kojih ima preko 80%. O kriminalu u Port Moresbiju za koji su nam rekli da je fama, da bi se podigle satnice (bonus za rizik) onima koji rade na projektima koje sad finansiraju svetske organizacije, ili o tome kako su Papuanci jedan divan srdačan i otvoren narod.
Pogodite ko je Neli
Sve je to delimično istina i sve je to samo jedan mali ugao priče. Stvarno bi bilo pretenciozno kad bi rekli da smo za desetak dana savladali ovu komplikovanu zemlju. Možete li zamisliti kako izgleda sprovoditi zakon u zemlji sa 820 jezika. “Zakon? Šta je to? U mom plemenu je običaj…“
Trka Outrigera
Da pomenemo samo da su Melanežani stigli na Papu-u iz Indonezije prelazeći sa ostrva na ostrvo, pod migratornim pristikom drugih azijskih naroda koji su se kretali prema jugu, još pre 60.000 godina za vreme ledenog doba, kada je nivo vode bio znatno niži. Pred sobom su oterali negrite (Aboridžine) koji su preko Tores streita otišli za Australiju. Postoje dokazi o prvim naseljima od pre 40.000 godina i dokazi o obradi zemlje koji datiraju od pre 9.000 godina što svrstava Papuance u prve zemljoradnike sveta.
Pobednik trke Outrigera
Brajan nas je upoznao i sa Žanet, jednom izuzetno simpatičnom, bogatom udovicom, koja takođe živi na svojoj jahti u marini. Njih dvoje su nas vodali po Port Moresbiju tako da smo što šta videli. Žanet se bavi humanitarnim radom pa nas je vodila i do sela gde smo poklonili naše dve dobre polovne baterije. Kad smo kupili nove baterije u Fidžiju, dve stare smo bacilli, a dve smo sačuvali jer su bile u sasvim dobrom stanju, da bi nekome poklonili - mislili smo u Vanuatu. Kako smo promenili plan plovidbe, mislili smo da za džabe vucaramo baterije u našem već pretovarenom brodu i nekoliko puta pomislili da ih bacimo.
Primoredaja baterija
Srećom nismo, jer su baterije otišle kao naša donacija, mladom momku koji je na fudbalu povredio kičmu i ostao paralisan od struka na dole. Baterije na njegovim invalidskim kolicima su bile na izdisaju, tako da su mu naše dobro došle. Od kako je video koliko su njemu značila invalidska kolica, sad provodi vreme pomažući drugima. I eto to je jedna od onih tužnijih strana PNG. Zdravstvo je besplatno, ali su zaboravili da obaveste narod. A za razna pomagala se čeka čitava večnost.
Žanet je takođe započela Hiri Moale festival.
Zamislite svet pre tehnike i industrijske proizvodnje. Zamislite vreme kad se roba razmenjivala isključivo brodovima. Papuanci su se ukrcavali na svoje Lakatoje i putovali na zapad sa Pasatima u proleće - njihovu jesen, a vraćali se sa monsunskim vetrovima na jesen - njihovo proleće, jer Lakatoj plovi samo niz vetar.
Veselje na Lakatoju
Lakatoj je katamaran za okenska putovanja. Ogroman čamac sa plovcima izdubljenim od jednog komada drveta - čak do 100 metara dugačkim!!! sa po dva jarbola i jedrima koja potsećaju na krila slepog miša, sa kolibom na sredini gde se sklanjala posada i roba, sa ogromnim bočnim veslima za upravljanje. Sve izradjeno od drveta, trske, kokosovih konopa, a jedra pletena od kokosove like. Za ono vreme, a po nama i za današnje, pravo nautičko čudo.
Pomorci, trgovci su sa sobom nosili sve što im treba od zaliha vode, voća, povrća, živih prasića i kokošaka, do robe za trgovinu.
Za ovakvu priliku su se udruživala plemena, jer su na putu opasnosti bile velike. Od pirata, neprijateljskih plemena, oluja i ciklona, grebena i struja. Sa ovakvih putovanja u neizvesnost mnogi se nisu vratili.
Zamislite kako je izgledalo kada neko primeti u daljini jedra Lakatoja koji se vraća nakon 6 i više meseci. Ne zna se čiji je i ko je na njemu. Zamislite isčekivanje i neizvesnost. Jel se svi vraćaju, jesu li živi i zdravi? Jel bila uspešna trgovina? Šta donose? Kakve su avanture doživeli?
Našminkane za Lakatoj i ponosne
Tam tamovi odzvanjaju po svim brdima – “Stiže Lakatoj!” Nastaje haos. Priprema se gozba! Svi se ubrzano spremaju. Treba valjano dočekati trgovce povratnike. Oblače se svečane odore, dorađuje se nakit, čerupaju se ptice za pravljnje perjanica. Treba posebno pripremiti devojke koje su u medjuvremenu sazrele za udaju. Istrčava se na plaže i počinje ritualni ples dobrodošlice povratnicima.
Misice plemena spremne za doček
Tako se radilo do pre dvadesetak godina. Danas festival Hiri Moale predstavlja reanimaciju dočeka Lakatoja. Jedinstvena prilika da se u Port Moresbiju vidi tradicionalan ples i odore nekih 30-tak plemena. Veličanstveni događaj koji bi uz malo bolju organizaciju i dobar marketing mogao da parira nekim od najboljih svetskih karnevala. Da budemo pošteni, pesma im je očajna, ples veoma jednostavan, ali odora i perjanice su izvanredni. Mogla bi se izložba napraviti samo od perjanica i raznog nakita koji se nosi na glavi.
Bogatstvo perjanica
Po svom starom običaju, krenuli smo sami u gužvu. Atmosfera je bila božanstvena. “Jel smemo da vas slikamo?“ je bilo dovoljno da se započne razgovor. Ko smo? Odakle smo? Otkud u PNG? Koliko ostajemo? Dođite u naše selo?
Pričali smo sa učesnicima, gledaocima, šminkerima, organizatorima. Pošto je vetar bio vrlo slab, u razgovoru sa zvaničnim fotografom smo izrazili brigu o tome kako će da stigne Lakatoj kad nema vetra. “Možda treba da zviždimo. Stari mornari veruju da zviždanje donosi vetar.” Rekosmo.
“Mi smo Papuanci, svako selo ima svoje sujeverje i ritual prizivanja vetra, ali ako vetar ne krene uskoro možda isprobamo i vaš jedriličarski ritual!” Odgovorio je sa osmehom.
Pleme iz Dorogori - pozvali nas u posetu
Bilo je živo, šareno, radosno, nismo znali gde pre da gledamo. Iako smo znali celu priču, tek tada smo shvatili stvarni veličinu Hiri Moale i koliki je ogroman značaj povratak Lakatoja imao za ovaj narod.
Za nas gledaoce je bilo nezgodno što plemena plešu na plažama okrenuti pema Lakatoju, odnosno prema moru, a to znači da su nama gledaocima bili uglavnom okrenuti leđima. Bilo je strogo zabranjeno silaziti na plažu, svima osim fotografima... a onda smo shvatili da se fotografi identifikuju po tome što imaju foto aparat. Gle čuda, sasvim slučajno i mi smo imali fotoaparate. Nažalost, trebalo nam je malo vremena da sve to shvatimo, pa smo se progurali u prve redove i počeli da slikamo.
Razigrani
Bilo je i gužve i malo nereda - policija je nemilosrdno batinala neke momke koji se nisu dovoljno brzo pomerili. Bilo je to i prvi put od kako smo krenuli na ovaj put da smo osetili da smo mi kao belci povlašćeni. Loakalne momke mlate, a nama kažu: „samo izvolite gospodine!“.
Uglavnom na festivalu smo se proveli jako lepo i puni utisaka se vratili u marinu.
Posle sitnih popravki na brodu, tankovanja nafte i vode, krenuli smo dalje na put.
Ruta nam je bila ka Tores Strejtu, između Australije i Papue, pa ka prvom lancu ostrva u Indoneziji, ka Taninbaru, ostrvu Jamdena i gradu Saumlaki. Od Moresbija do Saumlakija je nešto oko 1.000 milja. Kasno je u sezoni i treba pobeći što pre od potencijalnih ciklona, ali je još važnije bilo odabrati povoljan vremenski prozor za prolazak kroz Tores strejt.
Pozdrav
Neli I Neša
SY BAŠJAKO
Objavljeno: 20. 12 2012.